Док смо размишљали како да почнемо, схватили смо да то и није толико битно. Битно је навести то, да ће се кроз наше приче схватити како је све заиста почело. Схватиће се колико су стазе радости, заиста, испуњене радошћу. Најбоље је кренути са причом и даном који се не може тако лако описати.
Надамо се да ће наше приче, на прави начин представити наша путовања и радост тих путовања. Још се надамо да ће људи скинути окове комфора и да ропство више неће бити слобода.
„Сунце сија небеса горе.
Животиња се свака буди,
буди се земља, буде се људи.
Истрчах напоље да видим боље,
а небо се грли са никшићким пољем.
Позвах брата да изађе,
да види и осјети све ово,
а он већ у пољу сједи,
пише пјесму слово по слово.
Ајде брате, кад већ знаш да пишеш,
пошаљи молбу Богу,
да нам данас уреди, пут ка Острогу.“
(Одломак из пјесме „Пут ка Острогу“ Пјесма је дјелимично описала почетак, а она је настајала током пута до Манастира.)
Пут је био трновит овог пута, одлучили смо да не идемо одмах планинарском стазом. Ми смо зашли околним путем у шуму и тражили планинарску стазу која води до горњег манастира.
Чудио се Маринко сав задихан. Драгутин је неуморно скретао са главног пута и дивио се пећинама, кућама.
– Замисли брате, како су људи живјели у шуми, без телефона, без аута, без многих помагала којим се данас служе људи. А замисли како су куће градили, камен за каменом километрима доносили.
Запажао је Драгутин, а Маринко је потврђивао и истовремено се чудио свему томе.
Када смо опазили, кућу у близини стазе свратили смо да се јавимо људима који живе ту. Козе на путу су биле атракција и одлучили смо да се задржимо са њима док не наиђе домаћин. Јарац је одлучио да нас нападне, али се ипак уздржавао.
Домаћин је дошао и упорно позивао да свратимо, али вријеме је одмицало и ми смо кренули даље.
Корачајући кроз природу наишли смо на дуго тражену стазу, на чијем се почетку налазио извор.
Зашли смо у стазу којом нас је испраћао пас, радосно машући репом. Његов изглед нам је одао да ће ово бити посебно ходочашће, а оно је, заиста, постајало све љепше и љепше.
Идући стазом радости, духовним пјесмама славили смо Бога, били захвални што је прихватио молбу и што је непрестано уређивао наше мало, али велико путовање. Дивили смо се природно израђеној стази, која је причала својим љепотама, да живот није пар новчаница и брзих аута.
Осврћући се около угледали смо мјесто које нијесмо могли проћи, а оно нас је и задржало. Погодно мјесто за ручак. Суво лишће и гране су се побринули за ватру која је сушила наше мајице. Имровизоване клупе и сто које смо направили су дале утисак, као да смо у најскупљем ресторану. Риба, лук и хлеб су красиле нашу малу, али велику трпезу.
Љепота овог мјеста је тражила од нас да останемо, али мрак, вечерња молитва Јелеосвећења, су нас позивали да кренемо што прије. Брзо смо ишли, да би стигли на вријеме, али нијесмо могли да одолимо пејзажима.
Нијесмо могли заобићи пећину у којој су се у тешка времена, криле мошти светог Василија острошког.
Трчали смо да стигнемо на службу, вријеме је одмицало. Убрзо смо стигли до манастира испред којег је стајало много људи.
– Приступите брзо јер сад почиње вечерња служба!
Међу мноштвом људи, рекао је црквењак.
Веома смо радосни били, јер смо стигли да се поклонимо и захвалимо светитељу што нам је подарио, да видимо све оне љепоте и да доживимо на наљепши начин што се може доживјети острошка светиња.
Много пута смо долазили. Ријечима се не може тако лако описати оно што смо, стварно, доживјели. Надамо се да ће се људи запитати зашто не сједимо у кафићима и играмо игрице, а кад се запитају и кад баце поглед на наше приче, сами ће добити одговор на своје питање.
Ово је једна од бројних и чудесних прича које су настале стазама радости до Острога.