Благословом цркве у Озринићима кренули смо стазом радости до манастира у Жупи. Црква свете Богородице, велика и много лијепа, недељом и празником у њој има увијек парохијана, често и људи из града. Она је на нама оставила снажан утисак, а наше ходочашће овог пута креће од ње.
Кренули смо раном зором кроз Озриниће, овог пута бициклима. Необично лијепим, старим путем. Био је изазов да њиме кренемо. Посебно нас је подстакло то што смо сазнали да су дјеца из Жупе раније ишла у школу тим путем. Сигурно им тада није било лако, а ми смо били одушевљени, љепотом пута и тим сазнањем. Било је дјелова на стази гдје смо ишли пјешке, због макадама и успона. То је био тај изазов, а ми сад схватамо колико је добро што смо ишли упркос њему.
Сунце је пријатно гријало, а у висинама брда је дувао благи вјетар. Путем смо пјевали пјесме и после неког времена, дошли смо до хладовине. Ту смо направили предах. Тамјан, духовна музика и радост у срцима су били неописиви. Све је на нама оставило тако јак утисак, да је захваљујући њему ова прича лако настала. Пренијети утисак, и позвати нечије срце на стазе, можемо само ако доживимо нешто истински и ако имамо љубав према томе. А истине, авантуре, љубави, укрепљења, не може недостајати на стазама радости! Најважније од свега је што смо сами себе подстакли и учврстили на њима.
Сваким тренутком, благодат, та неописива милина која се осјећала у души. Она је била је као благи мирис тамјана који се полако ширио пољем и шумом. Водила нас је неизрецива љубав праћена пјесмом нашем светом апостолу Луки.
Вођени радошћу, лако и брзо смо дошли на другу страну брда. Брзо спуштање бициклима низ брдо је пробудило у нама дјечачки дух, сјетили смо се оне среће повезане са страхом која је у дјетињству остављала без даха. И овог пута је као тад било занимљиво, а поред тога, поглед на Ливеровићко језеро, брда, сеоска имања. Доживљај је толико био лијеп, да услед размишљања о њему, ми много хоћемо да кажемо, а ријечи недостају за такве описе.
Погледи, куће, људи који раде, воћњаци – полако смо ишли селом. Дивили смо се свему. Одмах се осјетио мирис домаћинства. Сви људи које смо видјели нешто су радили. Унесени у свој посао изгледали су веома задовољно. Изгледали су инспирисано. Многима смо се јавили, према томе добили смо веселе, брзе и енергичне поздраве. Чистоћа разума је зрачила из тих људи.
У близини језера, са десне стране био је манастир. Недалеко од главног пута, окружен боровима и украшен вриједно посађеним воћњаком на имању. Прелијепо мјесто и сам доживљај уласка у манастир је величанствен. Велико дрвеће, село окружено брдима, мир, који осликан у ваздуху, на сваком лицу и у сваком срцу. Сваки човјек, уласком у манастир или цркву буди своја осјећања. Буди своју унутрашњост, тражећи благодат од Бога, незнајући да је она већ ту. Самим страхопоштовањем, унутрашњост се буди. Због тога људи, одлазећи из светиње осјете мир и духовну радост, благодат. Ништа не може пробудити човјека као светиња.
Улазећи у манастир и ми смо се истински будили, иако је доживљај кренуо од самог поласка. Сад можемо пренијети поруку како на прави начин доживјети светињу. Када желите да доживите светињу, они трагају по својој унутрашњости, лијепо се понашају према ближњима, једноставно уздржавају се од свега. Тражећи милост Божију, захваљујући којој, Он шаље благодат. Па то наше уздржање и потрага не трају толико дуго и истински, ако ми сједемо у кола и дођемо у манастир, поклонимо се и одемо. Истина да постоји и кад одемо колима, само кратко траје, ми ћемо се вратити са утјехом. Ипак, много је корисније да одемо са трудом да до светиње. Имаћемо нешто што ћемо памтити и што ће нас научити лекције, појединачне и суштинске, а њих ћемо памтити за сва времена нашег постојања. Не само памтити, већ и преносити.
Поклонили смо се, попили манастирске воде и сједјели на клупу посматрајући љеопоте манастира. Причали смо, слушали птице и тишину. Мошти светог апостола Луке, и беспрекорно одржавана унутрашњост манастира су заокупили нашу пажњу.
Прича је састављана од тренутка када смо кренули, у срцу се полако уписивала. И кад преносимо утиске у причи, схватамо, да светињу нарочито сад доживљавамо. Да то није било само онај дан кад смо ишли, већ посебан доживљај имамо сад, док пишемо о њој.
