Често се деси да нешто крене без плана, без вишедневне организације. И увијек кажемо најбоље је „непланирано“. Тако се и ова прича створила, непланирано. Одједном, баш тако као што смо почели да пишемо ову причу. Без неког нарочитог увода. У ранијим посјетама смо причали о сјеверним светињама и њиховој љепоти. Ево сад и доказа о томе. Него најљепше кренути испочетка.
Те ноћи, након вечерње молитве у никшићком храму, испуњени том светињом, одлучили смо да кренемо на ову стазу. Било је баш као што смо рекли, без пуно договора, без пуно размишљања. Након десетак сати од договора ми смо већ сједјели у колима и ишли према сјеверу. Све што је требало, јесте, компас у срцу, љубав у срцу и Божији благослов за пут према светињи.
Вјетровит дан, уједно и изазован за полазак. Већ се поглед пружао на дивне равнице сјевера Црне Горе. Такви погледи били су нешто несвакидашње, док то није важило за Андријану која је била са нама и добро познавала ове предјеле. Дивили смо се свему, заустављали сваког тренутка, сликавали, удисали чисти ваздух. Тако смо једном приликом послушали Андирјану да мало скренемо са одређеног курса и попнемо се на видиковац.
– Баш је високо, одлично изгледа, идемо одмах! – Казао је Маринко.
– Ех, па горе се не може аутом. – Изазовно одговори Андријана.
– Идемо, паркирај кола. – Узео је своју јакну Драгутин и већ одлучно кренуо ка врху.
Хладан ваздух, много јак вјетар, клизав пут, били су изазов за полазак. Али већ смо били на пола пута, без размишљања о одустајању. Када смо стигли на врх, схватили смо колико је вриједило. Посматрали смо сјевер са највише тачке у том предјелу. Предио на ком се налазе ветрењаче.
Након тога смо кренули ка манастиру Бијела. Такође, било је немогуће проћи сва ова дивна мјеста, тако да ћемо ову причу више описивати сликама. „Слика говори више од хиљаду ријечи“. Заиста је тако!
Убрзо смо стигли до водопада званог „Црњак“. Прелијеп призор.
– Овако нешто сам гледао само на сликама.
– Пожурите, сликајте ме, овдје ћемо и да једемо. – Додао је Драгутин.
Све је било непредвидљиво, сваког тренутка, нове идеје које су допуњавале оне старе и тако без престанка.
– Хајде Андријана, помози, како би да си у рат’? – Шалио се Маринко са Андријаном, која је имала већ пуне руке ствари. Драгутин је припремао трпезу. Било је посла, али слаткоћа ручка је била непроцјењива
Није пуно требало да стигнемо до манастира Бијеле са овог мјеста. Али мјесто на којем је био манастир је било чудесно. Свуда около планине, хладне стијене, али нама је неописиву топлину пружала светиња.
Црква светог Ђорђа, задужбина светог Јована Владимира.
Братија из манастира је имала доста посла, нијесу били у манастиру. Сједјели смо у цркви. У срцима је био мир и неописива радост. Много је пријао мирис тамјана у овој свјежини. Душа је одмарала.
У манастиру је био игуман Исајија, благословио је нашу стазу радости према манастиру Подмалинско, убрзо смо и кренули.
Како ова прича не би била предуга, мислећи на наше читаоце, подијелили смо је у два дијела. У наредној причи говорићемо о великој светињи, несвакидашњој светињи, далеко од града, далеко од свијета. Сестринство и игуманија Катарина су нам пружили да доживимо ову светињу баш онако како треба.
