Манастир Дуга је оставио јак утисак на нама, посебно сестра монахиња која нам је о њему причала. Хвалити светињу, може само онај који је на прави начин доживи. Јер треба доћи, видјети и осјетити, па онда дати суд. Наше светиње су такве да им није тешко одати хвалу. Њима, а и Богу, којим су благословене.
Mанастир Морача. Посјећивали смо много светиња, све су нам пружале топлину, кријепкост и благост. Међутим, ова светиња нам је пружила осјећање тврдоће вјере. Сходно томе, у првом дијелу смо поменули пророка Мојсија и говорили о његовој непоколебљивој вјери. Ова светиња нам оставља баш такве утиске. Сад нам је јасно откуд нам је митрополит Амфилохије онакав дошао.
МОРАЧА
(М)ојсије на камену твом пише,
(О)писује се тобом, тврдоћа вјере.
(Р)адост у теби, са Харлампијем дише,
(А) ходочасник плодове неба у теби бере.
(Ч)овјек кад те види одмах ојача,
(А) светиња је ова, манастир Морача!
Тврдом градњом, над извором Светигора и ријеком Морачом, непоколебљиво је сијала ова Божија светиња. Опет смо срели дјечака Луку, поклонили се моштима светог Харлампија, великог страдалника Христовог. Пјевушили по дворишту, играли се са псима и, наравно, сликавали оно што ни један апарат осим срца не може да услика и запамти.
Полако смо ишли поред кањона. Ријека је запљускивала стијене својим јаким током. Ми смо неуморно пјевали духовне пјесме, које су нас одмарале.
Ваздух је био све хладнији, прилазили смо Колашину. Овај дио сјевера је био прекривен снијегом. Тражили смо мјесто за јело.
– Ево можемо овдје. – Рекао је Маринко и паркирао кола поред пута.
– Е супер, ја сам таман сад гладна и овдје поред ријеке је баш лијепо. – Додала је Славица.
– Има још боље мјесто, сјећам се ја неког извора. Упутио је Драгутин.
Драгутин је био сигуран водич, добро је познавао овај дио Црне Горе. Нашли смо мјесто, наложили ватру и, наравно, направили своју трпезу.
Мирис тамјана, и као увијек укусна храна, пријали су нам уз планински зрак. Након тога, кренули смо према манастиру Ђурђеви Ступови, више нијесмо имали времена да стајемо и да се задржавамо. Погледи су били савршени, и већ нам недостају ријечи за које смо знали да ће нас издати при описивању.
Стигли смо пред сами залазак Сунца, чула се вечерња молитва у великој цркви светог Ђорђија.
Кренули смо према Жабљаку, јер идеја је била да се тим путем вратимо. Нико од нас није ни претпоставио шта нас тамо чека. Мислили смо да нећемо успјети да изађемо из Жабљака који је био под снијегом. У колима није било зимске опреме. Ипак, уз Благодарност Богу, успјели смо. То је посебан детаљ из приче, увијек ћемо је памтити, то је било оно најљепше за крај. А то најљепше за крај је уствари, Бог са којим смо почели и са којим завршавамо. Бог који нас пази на сваком кораку.
Схватили смо да је вјера жива снага која нас води и помаже сваког часа. У њој се крије велики смисао људског постојања, а такве тајне исписане су у стази радости.
