Маринко Јовановић, Никшић, рођен 27. 08. 2000. год.
Писање је дар од Бога, никад нећу моћи да напишем нешто по свом, све што сам икад писао то је имало сврху, макар толику да се осјетим срећним. Врхунац је ако пјесмом још неког другог учиним срећним.
Ова пјесма је настала у глувој ноћи, у ситним сатима. Несаница је претицала ноћ све до зоре, а мене је покренула идеја да у трци несанице и ноћи напишем пјесму о страшној чињеници која ме пробудила.
Да ли је човјеку ‘слобода’ казна или дар? Одувијек због своје слабости према злу, по слободи одаберем зло. Али мотив Сунца на крају пјесме представља Божију милост која ме врати на нулту тачку бића и покајањем постајем много бољи, него што сам икада био.
,,Човјеку најмилији“
Један дан на планети говори о вјечности !
Овдје зађе, тамо сване.
Неисцрпну свијећу Бог је упалио
и планети да се око ње врти одредио.
Гордо стоји свијећа у космосу,
сија, грије, таласе снажне шири.
Највише га има кад је љето,
а има га и у јесени и зими.
А човјек се радује снијегу,
па промрзне и Сунце и Бога криви !
Тако човјек и љети и зими.
Никад њему није све по вољи,
иако анђеоски лик има,
он би хтио неки бољи.
Онда правду са Богом тјера,
Зашто њему тако, а мени овако?
Гдје је ту мјера?
Онда кад се исцрпи и слупа о правду потпуно,
проговори у себи нијемо,
да себе пред собом не би понизио:
“Како правду тражити, а право не живјети?
Како до доброг да стигнемо, ако злом ходамо?
Од пакла се сушимо,
а сатани воду приносимо.
Мени војвода је најмилији, Луцифер,
анђео прогнани.
Најљепше ми је са њим
у игру да се пуштам, за забаву што нуди,
закуп је душа.”
Сунца сјај величанствени,
одједном ми је душу дотакао,
од ништавне игре ме је одгурнуо,
па ми срце, да боље видим, обасјао.
У покајању глас тихи чујем,
плачем, а нечему се радујем:
“Зар поклањаш свијетлу душу адској тами,
зар умјесто Христа праведног
сатана пут да ти прави?”
Ми људи смо тако мали,
да би вјечност и ширину неба,
тумачили и знали !
