,,Од искре се свјетлост породила, океан су капље саставиле“ говорио је Петар II Ловћенски Тајновидац. Често је потребна само једна искра да освијетли многе таме. Таква је искра Ђинине вјере и љубави која је написала ову пјесму. Она се дотакла суштине тако смјело да се не може ни осјетити страх који човјек има од свог постојања.
Ђурђинина пјесма нас подсјећа на тренутке дјетинства, на васпитавање у вјери. Таква тврдоћа вјере се задобија само кроз одрастање и васпитавање у њој.
,,Богу“
Док се дижемо из дна
И силазимо са небеса
враћамо се из једног у други крај
вртимо у круг сва своја знања и незнања
док се плашимо да живимо или само постојимо
док се питамо шта је све добро а шта лоше
да ли је прави или погрешан тренутак
да ли смо срећни или стрепимо
да ли је могуће или само сањамо
Бог нам је послао вјеру
Замислитe како је дивно,
шта год да буде и гдје год шта да се деси
Имамо у кога и коме да вјерујемо.
