Ивана Перовић, Никшић, 17.07. 2002. г.
Писањем човјек преноси на папир своје емоције, мисли, доживљаје, разне губитке и све они што живот доноси. Са писањем сам почела после губитка. Изгубила сам неког, мени веома важног у животу. Овом пјесмом сам жељела рећи: ,,С обзиром да сви ми у животу поред лијепих, имамо и оне мање лијепе тренурке, да кроз њих пролазимо разна искушења. Треба знати да сви ми имамо некога ко гледа на нас, и никад нас не оставља, а то је Бог! Треба да живимо, и да корачамо његовим путем истине и безусловне љубави коју нам пружа! Тако ћемо мање бринути и живјети овај живот најбоље могуће с вјером у добро! – Ово су биле Иванине ријечи о њеној пјесми, о њеном писању, о њеном надању и живљењу.
Славно име
Узданица си нам свима.
Десница твоја што нас води.
С лошег пута на прави изводи.
Нека је славно име твоје, Боже!
–
Теби, коме предајемо све бриге своје.
Све патње што нас море.
И сваку лошу помисао, ти од нас одузми.
Боже, све што од тебе није, нек’ не постоји.
–
Кријепка је воља твоја.
И по њој све да нам буде.
Јер оно што од тебе иде, истина је.
Да буде благословено име твоје, Боже!
–
Љубављу твојом, срце нам куца.
Твојом вјером, дишемо.
С тобом у себи, живимо.
Волимо све што је од тебе, Боже!