Невена Бабић, Никшић, 08. Мај 1997. г.

Кроз благодарност, кроз богоугодни живот можемо видјети очима душе. Тако наша сестра Невена није видјела храм као грађевину од камена и цигле, видјела је изнад тога. Видјела је нешто даље и дубље. То су њене духовне очи прозреле, а папир као дивни пријатељ преноси и нама њено опажање. Овим нашим закључком схватамо, да ни папир који стоји пред пјесником није само папир, ни онда када је чисто бијел и празан.

Чувајмо душе наших храмова!

,,Храм“

 

Туго моја, каменом те милују доброчинитељи пакла.

Вјерности моја, оправдањем одговараш на издају.

Радости моја, осмијехом скриваш нашу трагичност.

Плачу мој, стрпљењем натапаш мој отпор.

Загрљају мој, утјехом појиш безнађе.

Дико моја, устрајношћу штитиш олтар свети.

Истино моја, ожиљцима проповиједаш о прошлости.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *