Свјесни смо како љубав чини чуда. Тако је и овом приликом наша Јелена учинила чудо писајући сами утисак о посјети манастира, а сада ми сабирамо плодове њене љубави према стазама радости. Настао је један читав текст, али не обичан текст, већ такав да у срцу нађе нит правих осјећања. Текст који ће отријезнити многе младе људе, придобити их у љубави и кретању стазом радости.
,,Опоравак душе“
Створи Бог човјека по лику своме и живот у рају му дарова, но човјеку бијаше гријех и тама милији од Онога који им је све дао. Нестаде раја и остадоше људи да се муче.
Од тада нема дана да не наиђемо на искушење, препреку, раскрсницу на којој некад неће бити путоказа. Али не оставља Бог стадо своје, ту је да нам пружи руку и помогне нам да устанемо. Откад сам и сама почела да се сусрећем са тим препрекама, ријетко кад сам могла да се осјетим безбрижно, да се претворим у дијете и заволим све око себе. Управо тај осјећај сам имала када стазом радости кренусмо до манастира Подмалинско, још једне дивне задужбине Немањића. Посвећен је Св. Архангелу Михаилу, а подигао га је краљ Уроша I око 1252. године. На самом почетку величанствено богослужење и сигурно једно од најљепших у којем сам, као појац, и сама имала част да учествујем. А још већа част је што нас је Бог удостојио да помогнемо нашој драгој игуманији и сестрама у разним радовима. Како каже Св. Јован Златоусти – када је труд на нашој страни одсутан тада и Божија помоћ престаје. И сами смо били увјерени да гдје има рада, труда и чистог срца, има и Божијег благослова. Оно што је битно схватити јесте да рад помаже нашој души, помаже нам да очистимо све мисли и стресемо их као прашину, и као што један брат из наше групе рече – плијевимо малине и купине, али и своју душу.
Уколико се човјек налази на правом путу, неће имати брига. Многобрижност је болест палог човјека који непрестано жури, планира, не зна куда ће. С друге стране, човјек који се труди, посједује послушност и узда се у Господа, никада се неће бојати зла, јер Он је с нама. А када си у друштву људи из стаза радости, заиста нема потребе за бригама.
Постоји један догађај који је у срцу мом изазвао највећу милину. Ми у кругу око игуманије… Поглед на водопад уз дивне тропаре, кондаке, пјесме нашим светитељима, као и оне српске и косовске које у сваком од нас буде емоције. Око мене дјечје душе, радост и ништа више. Помиловао је Господ своје стадо. У том тренутку нијесaм ни била свјесна.
Дуго сабирајући утиске, дубоко сам се увјерила да сам доживјела нешто што није овоземаљско.
,,Вријеме долази када ће људи полудјети, и када виде некога ко није полудио напашће га говорећи – Ти си луд, ти ниси као ми“. Тако је говорио Ава Антоније Египатски. И заиста је почело да долази такво вријеме, али све док је оних који уздајући се у Бога ходе стазом радости, за овај свијет још има наде.