Сваку бесједу смо у срцу сачували, сваки усклик ,,не дамо светиње“ и још једном доказали да смо зрео народ, познат по својој историји, по својој жртви и вјери.
Протојереј – ставрофор Слободан Бобан Јокић архијерејски намјесник никшићки
(На литији у Никшићу 16. ЈАНУАРА 2020.)
Наиђе страшан вјетар који брда разваљиваше и стијене разламаше, како пише у Писму, и сви помислише ту је Господ, али Господа не бјеше у вјетру. Затим настаде земљотрес, али Господа не бјеше ни у земљотресу. Онда наиђе огањ, али Господа не бјеше ни у огњу. И најзад, после огња дође тихи глас – и у том гласу бјеше Господ. И данас у животу тако бива. И тај тихи глас ових дана и ноћи подиже ове величанствене молитвене литије које су тај тихи глас у којима је Господ. Сваки од нас браћо и сестре који сте ових ноћи у молитвеним ходовима нашим градом, ваше срце, ваша душа, ваше биће су тај тихи глас у којима је Господ. И због вас се овај град назива Господин Никшић. Јер овај град са вама у њему никад није повио главу, јер овај град никад није мрзио, јер овај град се никад није бојао, јер овај град је град уздигнуте главе, чиста образа и насмијана лица. Јер овај град је град светог Василија Острошког, нашег најбољег домаћина. И овај глас из нашег града данас одјекује овом земљом, одјекује изнад наших личних страначких и националних подјела и размирица. Није у бури, жестини и свађи Господ, Господ је у гласу јединства, слоге, радости и љубави, да сви заједно без разлике опет и опет кажемо: ,,Не дамо светиње!“ У њима је наше биће. Зато ова жртва неће и не смије пропасти, зато ће ова жртва живјети и свједочити за нас пред нашим прецима и пред нашим потомцима да смо били на путу истине и правде. Живјели и Бог вас благословио и сваким добром даровао. Амин!