Царска Лавро Грачанице, краљ-Милутинова задужбино, остало нам је срце у теби и ти си остала у њему. Својом љепотом везана си остала за наше душе и сваки камен дубоко си усадила у нашу свијест, да никад не заборавимо, ко смо, одакле смо, гдје идемо и којим путем. Да никад не заборавимо клетву Лазареву, ни у миру ни у рату.
Призрен Цара Душана био је испуњен Албанским негодовањем Срба и баш свега што је свето и Српско. Били смо у грчу и непријатности, али нас дочека наша Косовско-Метохијска мајка и придиже у своје наручје далеко до недостижних својих љепота.
Околина пријестонице Цара Душана и сама пријестоница су испуњени народом којем мјесто није на светој земљи Немањића. Ови нови досељеници су подизали заставе, прогонили Србе, рушили цркве и скрнавили светињу. Они то раде због зависти према Србима, а и због оног бола у себи. Бола у којем схватају, а не прихватахју, да је кључеве од Косова Цар Лазар однио са собом на Небо.
Граде куће, а не могу у њима да живе. Граде џамије, а не могу у њима да се моле. Немају мир и спокој, па бјесомучни долазе у манастире. Граде нову државу, а закопавају себе.
У мјесту Грачаница, не много далеко од главног пута, била је наша света лавра. На капији се виорила застава са три познате боје, дјеца су се играла, чула се српска изворна пјесма, а ми смо се осјећали као у својој кући. Стајали смо у порти пред овим светим храмом, гледали пред собом небо. Осјећали смо се као мрави наспрам ове светиње – која је својим звоником додиривала небо. Својом оградом свједочила је средњовјековне бедеме и грађевине које су уписивале Српски народ као народ зрео историје, зрео свјетске културне баштине.
У манастиру је било мноштво народа, сви су очекивали патријарха и митрополита. Сестре монахиње нијесу стигле да питају преосвећеног владику Теодосија да дозволи нама ноћење у порти. У међувремену смо ми видјели владику Теодосија и сами га питали.
Гледао нас је сав испуњен благодати овај рашко-призренски владика, тражио је одмах да нас смјесте у кући која је била уз ограду храма. Не можемо ни описати са коликом нас је очинском љубављу прихватио, угостио и благословио.
Те ноћи је у Грачаници био и наш новоизабрани митрополит Јоаникије. Са њим смо се такође поздравили и примили благослове, њему је било много драго што смо му се јавили ми „његови Никшићани“.
Исте ноћи благословио нас је и наш патријарх Порфирије чија је литургијска бесједа остала упечатљив догађај нашег боравка на Косову и Метохији. Народ се причешћивао највећом светињом. Као што смо већ поменули мноштво народа, са свих страна, а сви су се осјећали као у својој кући. Што манастир Грачаница и сваки манастир јесте, наша кућа и уточиште. Покров свети.
Мајке које су рађале троје и више дјеце у крајевима Косова и Метохије, добијале су награде и признања. Са поносом смо аплаудирали и гледали ове радосне и благословене борце, којима није важно како ће себе збринути, већ са тврдом вјером у Божију милост рађају српску дјецу. А сви добро знамо какву су дјецу српске мајке рађале.
Пратили смо народ и пошли смо на Газиместан гдје је служен помен Косовско Метохијским страдалницима. Ту смо отпјевали нашу омиљену пјесму – Јечам жњела Косовка дјевојка, и тако чврсто сачували од заборава наш боравак на Газиместану и то да смо као у пјесми „Пројездили, мајчице, про’ Газиместана“.
Сваке године, по благослову блаженопочившег владике Атанасија поставља се број годишњице од Косовског боја. Свештеник је нама дао свијеће да то урадимо, тако да никад нећемо заборавити да смо Косово и Метохију посјетили 632. године од Косовског боја.
Слава ти Боже све ти се може!
