Послије Литургије у храму Светог Василија Острошког, 29. 10. 2021. љ.Г. кренули смо стазом радости до манастира Острога. У овим данима са нама је била сестра Митра из Србије, која нас је својом енергијом и радошћу поткријепила да идемо што више нашим светињама, па сада са вама дијелимо и скромни дјелић од свега великог што се десило.
„Благовјерни народ стиже са свих страна, под острошке висе, хрли сваког дана!“ Сабрали смо се пред храмом Светог Василија и сви кренули према Гвозденицама гдје смо узели своју опрему и кренули према шуми. Увијек је пуно неизвјесноти. Како смо се примицали планини она је била све већа, а и ми смо развијали у себи осјећај треме. Многи од нас први пут иду планином. Све се то губило када смо помишљали на циљ. На манастир Острог, на Светог Василија.
Много пута, а слободно можемо рећи и да увијек одемо у Острог да код Свеца оставимо све своје тешкоће, успјехе, падове, сва бремена којих се накупимо у свакодневници. И несумњиво је да сваки пут осјетимо олакшање. А каже нам и Господ наш у Јеванђељу: ,,Ходите к мени сви који сте натоварени, и ја ћу вас одморити.“ (Мт. 11:28)
Прије поласка смо дошли на идеју да испразнимо воду, мислећи да ћемо на изворима напунити флаше, међутим, извори су пресушили, а ми остали без воде на средини пута. У зеленој густој шуми. Него, то није представљало препреку нашој радости, која је чак због тога била све већа. Све више смо гледали испред себе по огромцима хладних планина, како би угледали мјесто из којег се огријала читава Црна Гора, читав српски род, читав свијет.
Ходали смо држећи се за стијене и гране које су из њих расле. Свратили смо у велику пећину коју је сама природа направила, сазнајући да су у њој скриване мошти Светог Василија. Ишли смо даље према манастиру, хтјели да стигнемо на вријеме, али смо ишли ногу пред ногу јер је стаза била врло стрма. На сваком кораку, покретно камење, суве гране и много лишћа.
Када смо угледали онај бијели камен у стијени, ону лијепу бијелу грађевину, изрази лица су рекли, ово није само камен и само нека грађевина, ово је Острошка светиња. Слава му и милост. Ишли смо смирено према моштима. Наше страсти, усхићења, брзоплетости, остале су у шуми, разбијене о љути камен и љуто грање. Блиско смо осјећали овог светитеља и са потпуним саосјећањем говорили – Колико је само пута свети Василије ишао шумом, склизавао се низ камење, падао, устајао. Колико је само пута по киши и вјетру својим молитвама гријао хладне стијене. Колико ли сада само грије и стијене и црногорске горе и цијели српски род!
