Након дужег времена, након више посјета манастирима и након више исписаних прича, дошао је и тај тренутак да ми прославимо своју прву славу. Ближио се Митровдан. Ми смо се сјетили и манастира у ком је столовао Свети Василије Острошки. Сјетили смо се великог нашег заштитника, коме се и Свети Василије у том манастиру молио. Сјетили смо се Светог Димитрија.
Уочи празника, разговарали смо са владиком Методијем који је и благословио да ми узмемо славу Светог Димитрија. Чудесно је било како смо се упутили у манастир Заграђе, јер је најприје пут планиран за манастир Стањевићи. Него, чудни су путеви Господњи. Спремили смо славско жито, славски колач и све што је потребно.
Све се дешавало да се дубоко уписује у нашим срцима, одрони на путу, дрвеће, тунели, кривине… Још смо пар пута морали да излазимо и склањамо одроне. Незаборавно је то кад смо видјели оца Василија да пун радости склања велико камење са пута, а неко од нас се кроз шалу сјетио ријечи Јована Крститеља и рекао: ,,Приправите пут Господњи!
Стигли смо у прави час, у цркви се већ служило Јутрење, а ми смо нашли своја мјеста и чекали почетак свете Литургије. Након Литургије освештани су славски колач и жито, а ми смо пуни радости посјетили гроб оца Лазара који је и обновитељ ове светиње.
На ручку смо пјевали пјесме, рецитовали, причали анегдоте и добили благослов и позив за Почајевску Лавру. Не можемо ријечима изрећи нашу радост овог дана, као ни у свакој причи која је била прије ове и која се десила послије. Само знамо да су достојне ријечи хвале Богу које се изговарају у молитвама: „Све што дише нека хвали Господа!“
Након ручка смо у библиотеци наставили са пјесмом, отац Василије је гуслао пјесме које смо и ми знали па смо пјевали сви у глас. Неко је био напољу, неко се дивио саставима двије ријеке Пиве и Таре. Како се оне састају и заједно чине Дрину, тако и ми да се састајемо у Христу и да једном душом и једним срцем пјевамо и славимо величанствено Име Његово Оца и Сина и Светога Духа сада и у вијек и у вјекове вјекова! Амин!
