Христос Васкрсе, Ваистину Васкрсе!
Манастир Стањевићи је подигнут из пепела, како то наш народ каже. То је Васкрсла светиња. У порти близу главних врата се могу и видјети фотографије о томе како је протицала обнова.
Све је у овој светињи подсјећало на старину, на чврсту побожност наших предака. Овај манастир има много лијепу историју, а на нашем путу смо и томе говорили. Стигли смо у истом тренутку када је и владика Кирило дошао. То је још једна велика радост за нас, јер нас је он посебно поздравио, а такође, игуман Јефрем нас је много лијепо угостио.
Они у манастиру имају и такву традицију да се сви саберу на ручку послије Литургије. Том приликом, као у Дивану (књига св. Владике Николаја), појединци се представљају. Свако од њих каже неку своју причу, тако представљајући, свој град или село из ког долази. И нас је, као најбројније тог дана, запало да кажемо пар ријечи, о Никшићу, о стазама радости, о чудесима…
Између осталог, било је и пјесме. Пјесма је текла, није стајала, хор, народ, појединци, свако је имао могућност да учествује у овој радости. Сада смо сигурни да оно што су нам родитељи говорили о сабрањима и даље постоји. Све је надахнуто народним духом Богочежњивости, као у Богомољачком покрету св. Владике Николаја. Сабравши се око Имена Божијег, људи се заједно спасавају, тјеше једни друге, охрабрују, а свему томе врхунац да буде Литургијско сабрање.
Много смо новог сазнали о светињи овој, дивљења се не могу избројати, радост се не може измјерити… Са Богом је све тако, непролазно, неизмјерно, непресушно, па тако да и Милост Његова Благослови да наше стазе радости почивају на томе. Амин.
