Очекујеш нешто, а буде потпуно другачије. Овог пута било нас је много више. Окуписмо се и са првим зрацима дана кренусмо. Уколико смо дошли, стазу до цркве Св. Николе испуни Христољубива војска омладине. Једно по једно и испунисмо цркву.
Да би дан свима био благословен отац Василије позва све на свето Причешће говорећи „Са страхом Божијим, вјером и љубављу приступите“. И дан, започесмо баш онако како треба, онако како би било пожељно увијек да започињемо дан Васкрсења, недељу.
Након Свете Литургије окуписмо се сви у гостопримницу и почеше разне пјесме. Ту је сестра Јелена почела са натпјевавањем, а Драгутин је покушавао да натпјева. И у том тренутку могло се видјети пуно насмијаних и веселих лица.
Отпочела је пјесма, па је сама пјесма и радост повела у огромно коло у којем смо сви ми заиграли. Била је радост видјети да поред свог страха у свијету и свих свјетских тема, једна омладина игра коло у порти манастира, уз традиционалне народне пјесме узносећи тако благодарност Богу. Још је била радост видјети, како је од малог броја људи на стазама радости изникао плод ухваћених за руке у колу преко стотину људи.
Кренусмо ка цркви Св. Саве. Уском планинарском стазом видјесмо природу, водопаде који су плијенили нашу пажњу. Кад смо угледали цркву и поглед који се пружа у даљинама Јадрана, нестаде умор.
Како је протицао дан, ми смо заборавили на вријеме, пожељели да се заустави јер је Литургијска радост управљала овим даном и сваким тренутком. Јер рече Господ ,,И ево ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин.“ (28:20)
