Сунчан дан, пред храмом Светог Василија Острошког у Никшићу сабирала се омладина, одмах на почетку упознајући се између себе. Једва смо чекали овај тренутак, да кренемо према нашим светим манастирима, препуним свештених знамења и благослова Божијих.
На путу се посебно сјећамо огромног моста на ријеци Тари, гдје смо направили предах. Освјежио нас је ваздух и прелијеп поглед на планинске предјеле Црне Горе. Мада сва ова љепота би била ништа, да није оне свете историје нашег народа, да није светих гробова, светих ћивота, светих олтара који освјежавају путнике, поклонике, оним што није од овога свијета.
У граду Пљевљима, на самом улазу дочекала су нас дјеца. Прави домаћини. Даровали су нас дјетињом ведрином, што покрену и нас да будемо такви. Дјевојчица Софија нам је махала и пришла да нас поздрави, она се играла са својим млађим братом. Чудно је како дјеца увијек обрате пажњу на нас и желе да иду са нама, можда због тога што се и ми често осјећамо као њихови вршњаци.
Ишли смо кроз град Пљевља, један дио смо имали и да пјешачимо. Један дио пута је био кроз шуму и скоро нетакнуту природу. Није било пуно далеко, али наша сестра Ана је ублиједила и осјетила немоћ, Сара се забринула за њу, а отац Василије је заједно са њима остао да предахну.
У манастиру нас је дочекао отац Герасим, а ми смо били одушевљени светињама које су чуване у цркви. Цјеливали смо мошти Свете Текле, Козме и Дамјана, а ту је био и ћивот у ком се некад чувало тијело Светог Саве. Са десне стране од олтара био је и ћивот Свештеномученика Серафима, који нас такође благослови умиривши наша срца.
Након посјете јаком извору и након мало игре у порти, пођосмо до ризнице гдје су се чували бројни предмети из ранијег доба. Многи везови, путири, иконе, били су дар од братске наше Русије.
Отац Герасим, монах благе нарави, који нам је много лијепо причао о светињи, поздравио нас је и испратио до капије. Сестра Ана нам је испричала да се прије када смо долазили до манастира десило право чудо: ,,Јако сам била изнемогла, али када је пришао отац Василије, погледао ме и прочитао молитву, у том тренутку, све се промијенило. Умора наједном није било, а ја сам осјећала праву благословену радост у срцу, зато Богу хвала за све.“
