Стаза Светог Василија, након Завале, доводи нас до његовог родног мјеста. Мркоњићи за Херцеговце представљају битан духовни центар. Прво смо били на гробу мајке Светог Василија Острошког, Анастасије Јовановић.
Сви редом смо прилазили, а Елена и Анастасија су положиле бијеле кринове, јер то је омиљени цвијет Свете Ане. Окупљени на том мјесту, чули смо причу о њеном животу и о љубави Светог Василија према њој. Гдје год би он као дјечак излазио да се игра прво је дошао да пољуби своју мајку.
Дошао је човјек који нам исприча како је настао споменик, који је вјерни народ подигао. Одмах поред, налази се и црква Светог Николе, гдје отпјевасмо тропар – Правило Вјери. На гробу се налазила и чуваркућа израсла у облику крста. За ту чуваркућу се вјерује да помаже људима који болују од неке болести, чак смо и сами чули за нека чуда. Нашли су се и они којима је била потребна, а неки су узели да однесу ближњима.
Наставили смо ка цркви Светог Василија изграђеној на мјесту гдје је некад била његова кућа, у којој се родио. То мјесто одржавало је сестринство манастира Петра и Павла. Црква је новијег доба, али исто задивљујућа. Истовремено је била и недовршена, видјели су се нацрти фрески које су тек требале добити свој лик.
Испред се налазила кошћела, са великим распуклим деблом, стара више од четри вијека. Сви су загледали у ту распуклину, и тражилу лик нашег Светитеља и Чудотворца. Неки су одмах угледали, а неки су упорно гледали све док не би видјели лик.
Било је и оних који су сједили испред и уживали у сунчаном дану и осјећали мир који ова светиња улива. Дошло је вријеме да идемо, као и увијек тешко да можемо да се одвојимо од светиње. Толико јака осјећања буди ово мјесто, да тешка срца одлазимо, али стаза се настављала према Тврдошу, гдје је Свети Василије постао монах.
