17. Април 2021. љета Господњег је дан када смо први пут кренули на стазе радости у већем броју. Након годину дана од тада, одлучили смо да направимо исту стазу до Јован дола, само овог пута нас није било 18, већ преко 60. Прошле године у Петропавловској цркви сабрала се омладина, а ове године, сабрали смо се у храму светог Василија, такође на Литургији.
Од самог почетка наш циљ је Литургија, а онда све друго. Хвала Богу да је ту био отац Василије да нас томе научи. Прошле године је била субота, а ове године је такође била субота и то Лазарева субота. Вријеме је било потпуно исто, киша само што није почела да пада, ми смо непрестано говорили: „Дај Боже да буде лијепо.“
Ишли смо требјесом, као мала литија, загледали су нас пролазници. Сестра Јелена Ковачевић је нарпавила торту са натписом „Као што се свећа од свеће пали, тако и добро дело од доброг дела“, украшена цвијећем и бројем 1.
Путем смо свратили код Јовановића и ту направили предах са освјежењем. Неко је пјевао, неко играо фудбал, неко сликавао, свако оно што воли. Наставили смо стазу, неки су одустали, а неки нови су се прикључили. Носили смо и слику оца Лазара коју је радила сестра Јелена Вемић. Много лијеп и благ лик оца Лазара, баш онакав каквог га доживљавамо у књизи „Положи наду на Господа“.
Кад смо зашли већ дубоко у сеоске путеве, дјеца су тражила предах. Страхиња се мало уморио, али то га није спријечило да рецитује пјесму. Момци су играли фудбал, подијељени у двије озбиљне екипе, а њихови ликови су такође били тако озбиљни. Брат Душан Булатовић је рецитовао пјесму о Митрополиту Амфилохију, а Маринко „Сан Вука Мандушића“. Уз велики смијех, неки су одморили, а фудбалери су једноставно дали све од себе.
Стигнувши у манастир дочекали су нас оци, Атанасије, Вукашин и Јелисеј. Послужили смо се, чекали да стигне отац Василије, а након тога ухватило се велико коло у Јован долу. Отац Атанасије је сав срећан дигао руке ка небу и рекао: „Људи, је ли могуће да се овако нешто дешава у Јован долу, Слава Богу за све!“ И све вријеме се смијао. Водио нас је до цркве Светих Српских Мученика, гдје смо видјели фреске страдања наших светитеља.
У великој цркви Светог Јована Крститеља се обавило Свето Крштење дјечака Милоша, који је једва чекао овај тренутак. Отац Атансије се обратио свима охрабрујућим ријечима, а на крају је рекао да ће из свега овога изнићи добар чокот, добар плод.
Благодарећи, пошли смо према кући, сви јако полетни, огријани, неописиво радосни. А рече Господ: „Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима.“(18:20)
