Христос Васкрсе!
Стаза Васкрса нас од Светог Стефана одводи до манастира Прасквице. Преко плажа, ситног пијеска кроз свјежину густих борових шума до задивљујућег храма Светог Николе у Прасквици. Након дуже шетње чекало нас је укријепљење трпезом љубави коју је припремио игуман Димитрије са братијом.
Распоредили смо се свуда по порти, сагледавали све пружене нам од Бога Васкршње радости и наравно убрзо и једногласно запјевали. Пјевало се најприје о Васкрсу, а потом о светој нашој Метохији, о Кошарама, благодарећи Богу све што пружа српскоме роду нашем.
Сестра Ива још на Светом Стефану одлучила да прими Свето Крштење. Она се са својом кумом одлучила да јој крштено име буде Милица. Тако је и било, отац Василије је полио освећеном водом над гробом монаха Јегора, о ком смо доста лијепог и новог сазнали.
Монах Јегор је много времена био у овом манастиру, био је то монах који се завјетовао на ћутање. Дуги низ година није ни ријечи проговорио, а до великог узвишења, на ком се сада налази Црква Светог Саве, он је правио стазу, која се сада зове Јегорова стаза. У манастиру са њим била и његова ћерка, а да он то није знао, јер она се прерушила у монаха и своје лице вјешто скривала мантијом. Тако све до дана када је дошло вријеме његове кончине, она је открила своје лице, а он је познао по биљегу, и у радости што је види, предао мирно душу своју Господу.
На предлог братије ми мијењамо путању и непредвиђено посјећујемо манастир Режевиће, који је био ту, у близини. Опет и по стотину пута, увидјевши радост стазе Васкрслога Христа надахнути говоримо Ваистину Васкрсе!
