Стазом радости до Ћелије Пиперске
Субота, 06.08.2022. љ.Г, стаза радости нас води на Литургију у манастир Ћелија Пиперска. У поподневним часовима, благословом духовника, крећемо у “нове походе”. Ушавши у воз и видјевши машиновођу јавила нам се жеља да га упознамо и испратимо његов посао. Како је он опазио ту нашу жељу, пустио нас је да уђемо код њега и да са мјеста возача разгледамо Бјелопавлиће, Острог, тунеле, села…
Уз захвалност машиновођи на овој великој части и новостеченом знању, наша стаза настави кроз село Џанкића. На путу смо нашли корњачу и удомили је у домаћинство дјечака Милике који је са радошћу прихватио свог новог пријатеља.
– Помаже Бог, можемо ли попити мало воде код вас? – Упита Драгутин.
– Како не драги момци само изволите, Бог вам помогао! – одговори старица, а њен унук Часлав није дао да пођемо, а да нас он не угости. Он има двије године и својој баки је показивао на колаче и на воду, а то је био знак да жели да нас послужи. Овим видимо колико су дјеца чиста и због чега нам Христос каже да је таквих Царство Небеско. (Мат. 19:14)
У близини њихове куће налази се основна школа, гдје су дјеца сређивала своје терене за игру. Неки су косили, чистили, снимали, па им и ми пружисмо малу помоћ. Са дјечацима Милошем, Ђорђем и Дарком смо играли лопте.
Падао је мрак и пут звао даље. Није много требало да нађемо погодно мјесто за спавање. Послије укусне вечере, поред извора смо поставили своје вреће за спавање и заноћили под ведрим небом. Извор је пресушио, а молећи се Богу Драгутин постави боцу под чесмом са надом да ће се напунити.
– Замисли брате, Свети Сава када је ишао са ђаконом, спекла су им уста од жеђи. Он се помолио и ударио штапом о камен, а из њега изби бистра вода. – Рече Маринко, а тада смо и легли да одморимо. У тихој ноћи послије неког времена чуло се како вода превире из флаше. Ово је заиста велико чудо и благослов Светог Стефана, јер угасимо жеђ и у миру одморисмо.
Са првим зраком Сунца се будимо и крећемо у манастир кроз густу шуму планинарском стазом. Пас је лајао и тако нам наговијестио да смо стигли. Чуло се клепало, а утолико је дошао свештеник Драган Станишић који нас је благословио. Цркву Рођења Пресвете Богородице су умирисале мошти Светог Стефана Пиперског и Жупског. Византијско појање је красило свету Литургију коју ишчекујемо од самог поласка.
Причестивши се најсветијим Тајнама благодаримо Богу на свим даровима и на свакој радости. Мати Јелена нас је позвала на послужење, које је наставак наше радости.
-Како сте дошли браћо Никшићани? – упита нас она.
-Возом, па од станице полако шетњом.
Брат Саша који је био ту овог јутра рече да нас он касније може повести до жељезничке станице у Подгорици да не би ишли пјешке по врућини. Нама је то одговарало, а за благослов од сестринства добисмо сендвиче и чоколадице „да нам се нађу“ на путу.
Љубав коју смо овог дана осјетили препознајемо у ријечима Химне Љубави Апостола Павла.
,,И ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.“ (Кор. 13:2)
