Место догађања првог јесте велико далекоисточно село, а време треба да је почетак двадесетих година. „Ја тада тек што сам се за учитељицу обучила“, почиње да прича моја саговорница, једна беспомоћна и нездраво гојазна старица. „Била сам стигла кући, у селу смо имали основну школу, и све предмете деци предавала сам ја. Мени су и посебну собу дали, а мој отац, свештеник, живео је са мамом на крају села, тамо је поред цркве имао кућицу. Само сам им ја била остала. Први брат је у рату одмах убијен, други је још пре револуције отишао да студира на Духовној академији, па је тамо и настрадао. Шта се са њим догодило ни после нисмо дознали. Револуција је већ била почела и отац није хтео да ме пусти на учитељске курсеве, а ја сам свеједнако молила за допуштење. “Добро“, рекао је, “само нашу веру не заборављај!“ Али, мене су већ другој обали притерали. Вратила сам се као безбожница, како – ни сама не схватам. И ето, када је у цркви неки празник, ја узмем своју децу из школе, па хајде око цркве коло да водимо. Било је то нешто налик на литију. Само што смо, уместо икона, носили плакете са паролама “доле бог!“ и подругљивим цртежима. Требало је оправдати своје комсомолско звање, па смо постали пркосни. Отац је трпео, ништа није могао да учини, а, мислим ни неби покушао да се властима жали на сопствену кћер. Говорио је, сећам се: “Свеједно ћеш се тих глупости оканити!“ А мени смешно, док сам га се пред другима стидела. Наши су момци говорили: “Одлази одавде, попе! Овде ти нема живота!“ А он, камо да оде? Ту је на парохију био постављен, имао је и некакво имање, и цели живот је ту провео. У округу га је свако знао. Када није служио, по читаве се дане на таљигама развозио – овог да опоје, оног да исповеди, по разним селима. Тако је једном отишао, а коњ га је кући једва живог довезао. Сав је био у крви, разбијене главе, неко га је у шуми јамачно каменицом погодио. Но, истрагу да спроведу нису ни покушали. Прележао је тако два дана и умро, не дошавши к свести. Цркву су убрзо затворили, мама је умрла, ја сам затим на Урал отишла, и – почео је нови живот… А сада по други пут о свему томе размишљам и молим се оцу као светоме: “Опрости ми, глупачи, баћушка!“ Доскора сам одлазила у цркву, а сада више не, ноге не могу.“
