„Напад на богомољце“
С правом је Богомољачки Покрет многе збунио, а многе и узбунио. Он је нов одушевљењем, али да не би постао нов и учењем, потребно је да га свештенство што пре возглави. Има нечега у том покрету што збуњује, али је чудно да и најправославније ствари у том Покрету збуњују и узбуњују неке наше свештенике. Један млађи свештеник у „Гласу Цркве“ пише: „Рђавим тумачењем речи Светог Писма Богомољачки је Покрет створио, у сравнењу с Православљем, изопачен, иначе нов правац у испољавању верских истина. Њихове молитве које не бивају без клечања, метанисања и лупања у груди, тако су одвратне и тешке за гледаоце да прелазе границе стрпљења.“
Клечањем изражавати верска осећања није „нов правац“, већ стар као и прва молитва првог човека; а ако не толико, онда несумњиво стар као и Гетсиманска Молитва Господа нашег Исуса Христа, јер је у Светом Еванђељу речено: „Клекнувши на колена мољаше се Богу“ (Лк. 22,41), но не само клекнувши већ и метанишући, јер је речено свештено и тужно: „Паде на лице своје молећи се и говорећи: Оче мој, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова; али опет не како Ја хоћу него како Ти“ (Мат. 26,39)
За Господа није била одвратна и тешка молитва митара „који бијаше прси своје говорећи: Боже, милостив буди мени грешноме“ (Лк. 18,13), – зашто је онда таква молитва одвратна и тешка за младог свештеника нашег, за младог слугу Христовог? Спаситељ је такве молитве ради не само похвалио митара, већ и оправдао, и спасао: „Кажем вам да овај отиде оправдан кући својој.“ (Лк. 18,14) Завири ли човек у живот ма ког Православног Светитеља, биће му још јасније зашто је Господ оправдао митара. Да се човек не би саблазнио и огрешио у процењивању туђег религиозног искуства, треба да га проверава искуством Господа Христа, Светих Апостола и Подвижника.
Опасно је по Богомољачком Покрету то што многи од њих верују свакој визији. Свети Подвижници су врло опрезни у томе: они се боје визија, шта више моле се да их Бог сачува од њих, јер се и „сатана претвара у анђела светла“, да би Хришћанина саблазнио и на гордост навео. Богомољци су неопитни у духовном животу, који је пун страховитих понора. Преко тих понора душу могу водити само духоносни подвижници, који Духом Светим знају тајне Царства Божјег, Духом Светим, који је у Цркви и дела кроз њу и њоме. Болна је ствар што оскудевамо у опитним подвижницима, који подробно и благодатно знају подвижништво, ту „науку над наукама“, ту „уметност над уметностима“, како поједини Свети Оци називају подвижништво.
„Свештеници су пред проклетством“, пише један увежени свештеник-молитвеник, „пред проклетством су што одбацују богомољце. Зар није пред проклетсвом свештеник који неће да чита молитве болнима, или их чита са мало воље, а то ће рећи: са мало вере? Зар није пред проклетсвом свештеник, пита се овај добри духовник, „који нерадо исповеда своје парохијане, или који им отворено вели: нећу да исповедам? А богомољци траже исповеднике као што жедна кошута тражи изворе. Сазнање грешности је код њих врло живо; а то је почетак спасења.”
Други свештеник ми пише и хвали Бога што у својој парохији има богомољце, који су увек будни за добро и борци против зла. Они животом и речима проповедају једно исто: „Треба савладати зло, очистити себе од зла. Прво себе потом другог. Не хулити, већ се Богу молити. Пост и молитва приводе душе наше Богу. Наше је тело храм душе наше. А тело се погани пијанством, блудом, псовком ,злим мислима, рђавим делима”. И млади свештеник додаје: „Богомољачки покрет је молитвени покрет. Треба ли и даље остати по страни, у верској апатији?… Дванаести је час. Треба пригрлити богомољачки покрет и кренути с богомољцима у народ. Нека нас грде, нека нас хуле с нама је Бог.”
Најсмелије, и по наше више и ниже свештенство, најстрашније консеквенце повукао је многоуважени отац протојереј Велимир Савић (види Весник бр. 24 Црква и Богомољци). Ретка је врлина то, пробудити себе на такву исповедничку искреност. Отац протијереј је непоштедно изнео страшну дилему пред којом налазимо. Једини је излаз за свештенство: преображај на боље. Не деси ли се то, строструко је истинита реч оца проте да ће богомољци преузети кормило и главну улогу у служби Богу и народу, и у проповедању Христа. Ко неће својевољно да изврши преображај свој, отац прота предлаже лек и за то, Христов лек: таквих свештеника треба бичем правде и истине истерати из Цркве, и од дома трговачког направити дом Бога Живог.
У сваком случају Богомољачки Покрет је врло сложено питање које се не може олако решити. Свети Синод је дао упутства, али она су тако неодређена, тако мутна, да је и после њих богомољачко питање остало питањем. Ради што боље оријентације потребно је да Свети Синод што пре изда наредбе о држању свештенства према Богомољачком Покрету, наредбе које ће бити обавезне за све свештенике. Но да би се ово питање решило Православно и богомудро, потребно је ставити на чело Богомољачког Покрета једног епископа-мисионара, који би се само тиме бавио и ленгер богомољачке ревности укотвио у дубине православне светоотачке мудрости, благодатног богомислија и подвижничке делатности.
(Овај савјет оца Јустина остварен је довођењем Светог Николаја Жичког и Охридског на чело Покрета)
