„Атанасије Јевтић“
Кад год је падао у ватру
Зарицао се да више неће
Почињао би једва чујним
Монашким гласом
Али слушајући од себе
Изношене и излизане фразе
Почињао је да се нервира
И подиже глас
То га је бодрило
Да говори све гласније
И кад би висином гласа
Упалио светла у мозгу
Повезао вијуге
И заждио сваку ћелијицу
И мисао му је достизала врхунац
А из уста сукљао небески планмен
Како је говорио тако је и писао
Почињао је мирно распредајући
Закукуљену и замумљену
Староставну повесницу
Али би му брзо сврцнуло
Да скрене са стазе утаптане
И сјури се у фусноту
Да изурла себе
Препознајући у данашњем времену
Старозаветне људе и догађаје
