„Дом душе моје“
Из мрачне пећине тела свог гледам Те, Господе, и изгледам, и никако да сагледам.
А знам, предосећам и знам, да си Ти једини архитект, Господе, који може саградити вечни дом душе моје.
А зидари су: молитва, сузе, пост, љубав, смерност, кротост, трпљење, нада, жалостивост…
Онда је све човеково у покрету, у узбуђењу, у пријатном трепету, у градилачком страху…
И тако узбуркано сунце лије на наш земаљски свет тиху и мирну и животворну светлост, која као да не зна ни за какве буре и олује (…)
Човече, небо је кров земљин. Гле, колико ти је дато да растеш у висину! Али толико исто и да се спушташ у дубину!
Да не би висина врха била несразмерна према дубини корена.
