Драгутин Лалатовић, Никшић, 26.04. 2000. г.
Пјесме које настају у покајању, позивају на покајање. Ријеч пјесме је спремна да носи са собом своје, чак и кад се преводи на разним језицима. Ријеч дише оним из чега је постала, тако дирне душу читаоца не губећи ни трун оне своје сржи, свог истинског коријена.
,,О Господе“
Госпде какав ли ће наш сусрет бити,
ех да ми је само знати,
колико ћу дуго сузе роноти,
хоћу ли достојно заплакати.
–
Хоћу ли заслужити стати испред Tебе,
да се једном поштено застидим,
да оплачем добро себе.
Хоћеш ли ме удостојити да те видим.
–
Да ти исповиједим гријехове своје,
којих тако много имам,
да грешне ове усне моје,
цјеливају, свете ноге Твоје
–
O Госпде какав ли ће наш сусрет бити,
ех да ми је само знати,
колико ћу дуго сузе роноти,
хоћу ли достојно заплакати!
