Пјесма објављена у књизи ,,Косовски завет“.
Косово иште повратак спрске војске. Војска која ће да пројезди про’ Газиместана, дојезди до славних Дечана, и до царске лавре Грачанице, и до царске, мајчице, лавре Грачанице…
Косово иште повратак војске. Повратак војске која војује мачем љубави.
Благодаримо књижевном клубу Косовски божур, који сваке године организује конкурсе на тему Косова и тако његује цвијет љубави према нашој постојбини. И тако опрема војску која једина може слиједити Завјет Цара Лазара.
Мајко!
Одведоше ме од тебе, мајко. Рекоше ми да си ме усвојила, да ја
нисам чедо твоје крви. Не вјерујем им. Сваким својим дамаром осјећам
истину.
Вјековима си ме грлила у свом наручју и чувала од лажи. Узеше
ме и поставише некакве смијешне границе. Оне нам ништа не значе.
И даље моје ријеке потичу од твог ушћа. Твоја земља је утроба из
које си ме родила давне 1389. године.
Народ наш се тад избори својом храброшћу и љубављу против
јачег душманина. Јачег по снази, али не и по вјери у Бога.
Доста је туге тог Видовдана проливено по мени да би ме сад
називали твојим туђином. Остао нам је завјет у аманет да се не предамо
никад.
И кад нас туку са свих страна чувај ме. А ја те се никад одрећи
нећу, јер моје име је Косово и Метохија, а ти си моја мајка Србија.