Монах је тренутак који траје живот, тренутак у ком се човјек унижава до нулте тачке свога бића. До оног из чега га је Бог покренуо у биће и дао му живот. Читавог живота монах своје срце упире ка Непролазном. Срцем, а не разумом, он тражи суштину која је у свим својим карактеристикама бескрајна. Прозревши есенцију (суштину), гледа на смрт као на пресељење, а не као на завршетак и коначност. Модерно учење каже: ,,Егзистенција прије есенције“, а монах то не жели, он каже: ,,Есенција прије егзистенције“.
Сестра која је написала пјесму није хтјела да објавимо њено име. У пјесми се ријетко помиње ријеч ‘љубав’, али је читава испуњена љубављу, као и њен писац.
,,Монах“
Мајко моја драга док читаш ово немој да ти туга срце пара.
Већ ми срећна буди, јер путем којим кренух свако ће да осуди.
Мене за овај свијет не веже ништа више,
Док га тужно гледам, Господ ми сузе са лица брише,
А моје срце њему никад ближе.
–
Знам, не мораш ми ни рећи да те боли,
Што ће твоје дијете свијет да храни са соли.
Ал немој да дозволиш да те та рана боли,
Већ се само за мене помоли.
–
Путем праведничким ја ћу сад да кренем,
На леђима својим крст ја сада носим,
Покушавајући Царство Небеско од Христа да испросим.
–
Путевима тешким проћићу ногама босим,
Док у срцу љубав и радост носим,
Душу предајем Господу Богу моме,
Спаситељу јединоме!