„Небеска Србија“
Србија је рајска,
миомирна, красна као ружа мајска.
То су они наши и Праоци Свети,
што са Крстом Часним достигоше мети.
То су жупани србски, краљеви и цари,
и витези крста, и нови и стари.
Ту мајке јунака и сестара јато –
углачане патњом сијају к’о злато.
Ту чете посника и Светаца благих
и много много сродника наших драгих.
Ту монаси часни, монахиње бледе,
вечну светлост Божју сад весело гледе.
Ту свечари србски и задужбинари,
борци и страдалци и млади и стари.
И девојке миле и дечица мала
што су за свог Христа јатом пострадала,
мачем посечена, огњем сагорена,
к’о шибљике младе ветром оборена.
Домаћини ту су што у дому своме
палише кандила Богу превечноме,
занатлије славне, веште свом занату,
тамо, сви су тамо у небеском јату.
Из тамнице сужњи, из болнице болни,
паћеници овде, убоги, невољни,
радују се тамо око Светог Саве
ко синови царски посред царске славе.
И четници славни, Божји осветници,
многи богомољци, многи добротворци,
удовице тужне и мајке без дјеце,
све су убројане у Божје свеце.
Кнежеви сељачки и њини усташи
и сви други славни преци наши
што у горчинама живеће најљућим
али немогуће сматраше могућим.
Покољења многа од најбољег соја,
народ, Божји народ, без броја и броја,
то је она вечна Небесна Србија.
Што к’о јато звезда пред Богом се сија.
