Светиња је одраз лица Божијег на земљи, али наравно, да би ми видјели одраз лица Божијег, потребно је то зажељети. Срцем. Заиста, то је све што нам је потребно.
Манастир Острог, светиња која нам је јако близу. Она је наша и ми смо њени. Тако смо овог пута почели од Острога, измоливши Острошког Чудотворца за благослов, закорачили смо на стазу радости. ,,Иштите и даће вам се“, тако је и било. Отац Василије који је стајао поред ћивота, дозволио нам је да цјеливамо руку светог Василија. Примивши такав благослов, слободно можемо рећи да се наш разум прочистио. У нама се уселила неописива снага и кријепкост. Више ништа није могло да представља препреке на путу. У том тренутку се подсјетимо Мојсија који је подигао штап пред Црвеним морем и провео народ.
Светиње кријепе вјеру, а вјера кријепи све у нама. Зато смо се подсјетили пророка Мојсија, који је имао јаку вјеру у себи и који се није колебао и сумњао. Такав је био и Василије Острошки и Арсеније други архиепископ српски, којег смо у наставку посјетили.
Арсеније Сремац, насљедник светог Саве, огријао нас је светошћу својих моштију, чим смо пришли вратима цркве у Ждребаонику. Игуманија овог манастира, Јустина, даровала нас је храном и благословом за пут. Пут се исцртавао док смо ишли, ништа није планирано, у нама је само било оно чувено „идемо у светиње“. Многи који се са нама друже, препознаће тај свакодневни израз. Тако је и било, ишли смо у светиње, овог пута са нама је ишла сестра Славица.
– Зашто неће да дође? – Дозивала је она срну, која је зачуђено гледала у њу.
– Па видиш да се препала од тебе? – Искористио је да се нашали Маринко.
Срна се још више удаљила када је он дошао. Није прилазила, а ми смо требали да пођемо.
– Срећан пут, збогом дјецо! – Поздравила нас је игуманија.
Како смо и рекли, пут се исцртавао, сам, без нашег планирања. Без неког размишљања о времену или било чему другом, одлучили смо да одемо у Саборни Храм Христовог Васкрсења.
Кад нас људи похвале да смо добри, можемо рећи, нама је лако, имали смо Амфилохија.
Ово смо сматрали још једним благословом. Поклонивши се, пошли смо, све дубље осјећајући укријепљење душе и тијела. Тако мотивисани, пјевајући пјесме Богородици, ишли смо према манастиру Морачи. Манастир Дуга је нешто мало прије манастира Мораче, угледали смо скретницу и одмах до њега кренули. Нијесмо могли ни замислити колико је ова непоколебљивост и одлучност значила нама, на стази радости.
Дошла је радосна сестра монахиња, и говорила нам да је манастир Дуга подигнут у давна времена. Једном приликом је срушен, људи су ноћу преносили камен и градили га на новом мјесту. Поклонили смо се честицама моштију, св. Серафима Саровског, св. Нектарија Егинског и других светитеља, добили веома лијепе одговоре на наша безбројна питања.
Срели смо дјечака Луку, који је ишао до сваке иконе и до свих моштију и позивао да га подигнемо да пољуби. Често видимо дјецу која кажу нешто неочекивано за њихов узраст, иду према иконама, према олтару. Дјеца најљепше доживљавају светињу и можда је то разлог што неће да оду од гроба нашег митрополита. Свакодневно приступају најмлађи, који су у величанственим литијама ходали са свијећама у рукама и ускликом на устима: „не дамо светиње“. Можда ћемо сад боље схватити суштину и дубину митрополитових ријечи: „благо мени“.
Ову смо причу подијелили, као неке претходне, пазећи на стрпљење наших читаоца. У другом дијелу ове стазе посјетили смо такође велике светиње. И већ препоручујемо многима, да све то посјете, што прије. Кренимо одмах, вријеме иде. Слушали смо откуцаје сата, закључили да вријеме немилосрдно протиче, узели ствари и кренули на стазу. У другом дијелу приче очекује нас више догађаја и поука.
„Ко има очи да види нека види, ко има уши да чује нека чује.“
