Колика је истина, да случајност не постоји, да Бог има савршене планове за сваког од нас и да се све дешава баш онда када треба и како треба, увјерила сам се прије пар дана, на стази радости за манастир Острог..
Своје надахнуће и доживљаје који су ми остали дубоко урезани и у памћењу и у срцу, желим да изнесем кроз ову причу..
Као и увијек, кад крећемо стазама радости, најприје смо се окупили код храма Светог Василија, одакле смо кренули у кратку шетњу до жељезничке станице, са које смо возом кренули до станице Острог. У возу није фалило шале и приче, у једном тренутку запјевала се и пјесма, тако да нам је пут до станице на коју смо требали да изађемо, трајао врло кратко. Једва чекајући да што прије стигнемо у светињу, весело смо кренули ход са станице до манастира.
Прву поуку сам извукла на самој шетњи до манастира, због лоше кондиције, често сам правила паузе и одмарала, а Даринка и Маринко су ме стрпљиво чекали и бодрили да наставим пут. Кроз разговор са Маринком схватила сам да и та моја лоша кодниција, на неки начин ми је знак да би ми Бог отворио путеве, морам да уложим мало труда и зноја („У зноју лица свога, јешћеш хлеб богословља“). У шали Маринко ми је рекао „ти не чекаш ни да се ознојиш, одмах сједаш“, дубље размишљајући схватила сам прави смисао ове реченице.
Стигнувши у манастир, опет је светиња учинила чуда, повезавши нас са разним људима, од којих смо могли много да научимо, а надамо се и они неку ситницу од нас. Најјачи утисак на мене је оставило упознавање са дјевојком Луцом из Хрватске, иако римокатолкиња, многи од нас могли су много да науче од ње о нашој вјери, љубави према Богу, радном и поштеном животу, којем нас и вјера учи и враћа. Чисто срце ове дјевојке није остало без награде, Свети Василије је опет учинио чудо пред нашим очима. Дјевојка је одлучила да се крсти и постане Православна. Наш отац Василије Брборић, опет нас је поучио, да у свему морамо да поштујемо родитеље и њихову ријеч. Најприје је тражио благослов од њене мајке, па је тек онда започело крштење. Радост и топлина, којом је дјевојка зрачила након крштења, никако не може да се опише ријечима, колико год описивали, не би описали љепоту онога што смо видјели. Издвојила бих одговор дјевојке на питање: „Како се осјећаш, након крштења?“, одговор је гласио: „Као наново рођена!“
Након крштења ноћили смо у конаку манастира, а ујутру смо сви били на Литургији. Колико су нас сва ова чуда која смо имали прилику да видимо и чујемо још више учврстила у вјери, видјело се одмах након причешћа.
У поподневним часовима, загријаних срца, весели и пуни енергије, кренули смо опет возом ка Никшићу. На путу ка Никшићу, опет се чуло оно наше: „Како нијесмо остали бар још један дан?“.
Док пишем све ово, непрестано ми пролази кроз главу иста помисао: „Стазе радости су нас научиле колико је важније да са мјеста на које одлазимо не враћамо се пуних џепова, већ пунога срца.