Кренувши из нашгег родног Никшића, уз владичин благослов и пратњу драгог оца Василија. Запутисмо се до манастира Заграђа. Смјештеног високо у Пивском кањоњу, на ободу Пивске планине под којом снажно и гордо пролазе и спајају се двије прелијепе ријеке, Тара и Пива градећи трећу Дрину.
Већ на самом излазу из Никшића дочекала нас је предивна природа, шуме и ливаде биле су само огледало Божијег сјаја који нас је пратио то јутро. И ако је већ дошла јесен, није ускратила љепоту природе и Божије радости која је била у нама. Уз молитву и пјесму, пролазећи сву ту божанствену природу, улазећи у Пиву сачекала нас је истоимена ријека Пива. Као права домаћица почастила је те веселе госте, својим плаветнилом. Како и сами обичаји налажу пратила нас је читавим путем. Та чисто плава, бистра, витка и снажна ријека дочарала је још већу љепоту читаве Пиве. У једном тренутку упознала нас је и с њеним језером, Пивским језером, које својом дубином и бескрајном чистом и светлуцавом водом одаје утисак, да су ту смештене саме Божије очи. Затим одма нас је и уопзнала с њеним величанственим кањоном и планином који дају утисак шепурећи се својом љепотом да су они наљепши мећу свим кањонима и планинама. Њихова камења су јача и чвршћа од свих остали, стијене су им прецизног и тачног облика, као да су сами Господњи миљеници.
Пратила је нас ријека Пива све до скретања за манастир, када нас је заједно са Таром поздравила својим јаким струјама и ударањем од силна камења. Пут до манастира прожет је стопама светих Пивских мученика који су пострадали бранећи своје православно име. У манастиру посвећеном светом Јовану Крститељу деочекали су нас монаси о. Нектарије и о. Петар са искушеницима Николом и Ђорђем који су посвједочили ону праву хришћанску љубав, примивши нас са много Христове љубави и топлине. У порти манастира поред предивног цвијећа које је посадио упокојени архимандрит Лазар, наш дивни отац Лаза, може се видјети и остатак једне мање цркве, коју је подигао Херцег Шћепан. Отац Лазар је ту, уз благослов блаженопочившег митрополита Амфилохија, дошао прије двадесетак година. И уз помоћ Господа, Мајке Божије, св. Јована Крститеља, као и осталих мноштво св. муеника Пивских и Херцеговачких, чијих моштију у земљи кроз двориште има доста, подигао из темеља манастир Заграђе. Остатак од те мале цркве може се видјети уз саму нову цркву, остали су мали дјелови Олтара и Часне Трпезе. Око цркве налазе се два конака, стари и нови, као и љетња кухињица. Тај дан у манастиру на Светој Литургији прославили смо прву славу братства светог Димитрија.
Горе високо изнад мастира на једном узвишењу попели смо се на до великог Крста, одакле се види скоро читава Пива и дио Херцеговине. Касније након гостопримства дивних Христових монаха, уз брижљиве разговоре с оцем Василијем, који је увијек ту уз своја чеда и завршене вечерње службе кренули смо за Никшић.
Пива је и њоћу прелијепа. Златни мјесечав сјај је обасјавао наш пут, попу пламеног стуба. Звијезде су изгледале као анђели који сију на небу. Мјесечеви и звјездани зраци падали су на нашу домаћицу, ријеку Пиву, која је обасјана њима изгледала као да је обукла свјетлуцаву вечерњу хаљину. Жуто љишће је окитило Пивске горе и шуме и од жутог сјаја изгледало је као да је исткано од злата.
Уживајући у вечерњој љепот Пиве, препуни љубави, нахрањени и укријепљењим Божијом ријечју вратили смо се радосни својим домовима.