Кад човјек постаје монах он се удаљава од свијета и свега што га за свијет веже. И однекуд неко запази даровитост тог монаха, његову ревност и све његове друге монашке врлине. Након тог запажања на леђима тог монаха се поставља крст највећи у цркви, а тај крст ни један монах не жели. Тај крст значи повратак у свијет. Има неких владика што су дуго одбијали тај чин, али са друге стране сви они пазе на потребу цркве и због тога га узимају и усправно иду напријед. Такво нешто је урадио новоизабрани митрополит Јоаникије.
,,Сонет пастиру“
Владици Јоаникију
И ви, што сте лица под маскама скрили,
И за пуцањ спремну подигосте руку,
Знајте, нису вуци оно што су били:
Вјерни су свом Пастиру и вуку!
…
Оданом Пастиру и његовом гласу,
Оном који штити и порте и њиве,
Узданици, слову, молитви и спасу
Преко свих земаља гдје му чеда живе,
…
И пјевају ко што не запјева нико!
И живе док траје борба непрестана!
Не дамо те вуче, виде и Владико!
…
Не гледали хладно небо Савиндана,
Ако нам од страха заледе се груди,
Пред нишаном подлим и невјерном ћуди.
Космет, 12. децембар, 2019.