Српска великодушност често је прелазила у слабост. И то у велику убитачну слабост – у сервилност. Ту слабост показали су у турско и аустријско време Срби избеглице у Русију и у Румунију. Колико је српског народа остало тада на овоме страшном ограшју балканском, толико се, у току времена и у неколико махова преселило у Русију и Румунију. На овоме страшном ограшју балканском данас има осам милиона Срба. Толико треба да их има у Јужној Русији и у Румунији. Међутим, у Русији нема ниједног јединог. Све се слило и прелило у друго. А у Румунији, која је по крви половином србска као и хрватска, има само једна шака Срба, само као једна преостала стража од пропале војске. Брат је брат, и они православни и ми православни хајде да се назовемо Русима или Румунима! Да се није тако мислило, данас бисмо ми имали у Јужној Русији милионе Срба, а и у Румунији. Та невероватна слабост, та Ахилова пета, показала се и у време католичко – православне Југославије. Католици су нам браћа, говорило се, вера не игра никакву улогу, главно је крв и језик (као код волова што је главно крв и рикање), а историја, а галерија славних христољубивих царева и краљева, а Косово, а Устанак, а Куманово и Кајмакчалан, а многи милиони бораца за крст часни и слободу златну, а барјаци србски, – то је све ништа: све те висине ми ћемо срубити и нивелисати и уравнити да будемо једнаки. То је језик београдских политичара и историчара. Чак одликоваћемо Карађорђевом звездом с мачевима и орденом Саве Немањића најљуће наше мучитеље и слуге римске теократије и бечке аутократије. И још ћемо ставити на равну ногу са Душаном, Милутином и Карађорђем највеће издајнике Словенства, Православља па чак и Хрватства, лажне краљеве Томислава и Звонимира. У историји Југославије остаће овековечене две лажи: лажна историја и лажна политика. То је дошло од спрске великодушности, претворене у жалосну сервилност. Ако се Срби не излече од те очајне слабости, они ће бити серви, а не Срби и у свакој хетерији и у свакој новој комбинованој држави на Балкану.
