Празник Силаска Светог Духа на Апостоле се слави педесет дана послије Васкрса, због тога се и назива Света Педесетница. Овог пута нас празник води до једне мале вароши, Гацко.
Раним јутарњим часовима 04.06.2023. године, пошло се од Никшића према меком Гатачком пољу. Нигдје куће нема у равници, све су под брдом и на брду. Разлог за то, јесте, чување пашњака, и њива. Иако је последња на листи савременог „србина“, ова варош је по свом домаћинству и духовности примјер српскоме роду. Пашњаци су били препуни стоке, просто је било чудно како то још увијек постоји. Поглед је ишао на све стране, а отац Василије, будући дијете са села, причао је о природи, о стоци, поредивши обичне радове у пољу са највећим Божијим тајнама. Ту се присјетимо Светог Јустина: „Ко не нађе Бога у цвету, неће га наћи ни у Јерусалиму.“.
Стигло се убрзо и до вароши, на путу од кола до храма Свете Тројице, угледасмо игумана Василија из Завале. Он се врло обрадовао што нас види, а притом одмах позвао да дођемо и до манастира који се обнавља у спомен Придворичким Мученицима. Велика је љубав као огањ зрачила из његових очију.
Отац Василије је као гост добио част да началствује Светом Службом. Храм је био препун дјеце и омладине. То се ријетко може гдје срести у српским земљама које је уништавао и дан данас уништава Комунизам, али опет ово су знаци опоравка наше Свете Србије. У првим редовима стајала су дјеца у народним ношњама, иза њих су стајали момци и дјевојке. У саставу Свете Литургије обављено је и Свето Крштење и Миропомазање. Храмом је прострта зелена трава за плетење вијенаца, а дјеца су већ почела да плету своје.
Када се народ Божији причестио најсветијим Тајнама, кренуло се у крсни ход, молитвени ход, у Литију. Прошло се кроз читаву варош и Јеванђеље се читало на више мјеста. Литија нас доводи до друге цркве која је такође посвећена Светој Тројици. Ту се завршила молитва са бесједом оца Василија, који је поздравио народ, а народног првака, предсједника Гацка, упутио да сада кад је већ лијепо кренуо са радом треба да буде добар примјер народу и да се ожени. Сви су се одушевили овом поуком и савјетом, јер је било неочекивано.
Отпочео је програм који је припремила омладина, а који је још више увеселило наша срца. Почела је игра и коло, а у тој игри један младић је окретао у руци парче бијеле тканине клекнуо пред дјевојком изјављујући љубав, а она се окренула и побјегла другим дјевојкама. Права је срећа била сваком ко је могао да угледа њихова насмијана и здрава лица. Након кола и игре са некима од њих смо се упознали и договорили за заједнички полазак на неку од Стаза Радости.
Почео је и фудбал пред парохијским домом, а играо је брат Драгутин против све дјеце. Жива су то дјеца, неки су љутљиве природе, неки веселије, неки послушније, био је то прави виноград кога засади десница Божија.
Стаза нас даље води до манастира Светог Кнеза Лазара, који се гради у спомен страдања Светих Придворичких Мученика.
