Послије толико пређених корака, посјећених светиња, отпјеваних пјесама, испричаних прича, наше снаге и даље нијесу посустајале, а стаза радости у наставку води до Куманице. Манастир се налази у међуграничном простору Црне Горе и Србије.
Ова светиња је избијала из стијене као неки јаки извор. Изгледало је ако само приђеш да ће да те запљусне Жива Вода, а притом још да уђеш у тај храм и клекнеш пред оним вулканом благодати.
Тај вулкан благодати извирао је из Ћивота Светог Григорија Куманичког. Прилазили смо сви, једно за другим да цјеливамо мошти Свеца. Црква је сва била испуњена миомирисима, ми смо пјевали пјесме Богородици, отац Василије је стајао поред Ћивота и помазивао све редом из кандила Благодатног Огња.
Отац Владимир поче читати молитву Светом Григорију коју нађосмо на његовим моштима. Сви смо дубоко приклонили своја срца и клекнули на кољена. Молитва је била права за нас младе, у њој се говори о технолошким достигнућима која често поробе човјека, о политичким замкама и другим опасностима које вребају из прелешћеног духа свијета.
Игуманија Гаврила је била у гостопримници и само поједини од нас су успјели да је упознају, а упознати такву монахињу био је велики благослов. Како су неки пришли да узму благослов, она је говорила: „Како ћу ја сине, најгрешнија Гаврила, да ти дам благослов?!“. И наставила би нас неколицину да услужује колачима, а једва је ходала од болова у ногама.
Срдачно нас је испратила, на брду се налази велика икона Богородице. Била је ноћ, а ми и даље неуморни, говорили смо – не иде нам се кући, ајде још да останемо, – нешто слично као што је рекао Петар на гори Тавор када је угледао Божију Неприступтну Свјетлост: „Господе, добро нам је овдје бити (17:4)“
