Након Милешевe, непланирано крећемо ка Прибоју. Одједном смо се зауставили, али не тамо гдје треба. Задесиле су нас препреке на путу, баш као некада и у животу.
Отац Василије је изашао и успио је да их склони. Тако пређосмо те препреке и настависмо Божијом вољом нашу стазу. Угледасмо цркву, ливаду по којој трчкараше дјеца насмијаних лица. А дан као да је био створен за игру. У цркви из 11.вијека која је грађена у вријеме краља Вукана Немањића, са дивљењењм смо гледали старе фреске.
Поред цркве Светог Николе налази се мања из новијег доба посвећена Светом Илији. Ту смо отпјевали богомољачку пјесму у којој се помиње и он, Свети Пророк: „На молитву рану, која души прија, пробуди ме рано, о Свети Илија.“
Кроз порту манастира је протицала топла бањска вода. А на имању се налази и бањско лијечилиште, које користи ову воду од давнина. Почели смо да се умивамо, а та вода као да је однијела умор са наших лица.
У тренутку видјесмо Марка како бања ноге, а изнад њега закачена табла са натписом „дозвољено бањање ногу“. Сви се слатко насмијасмо. То су биле стазе радости, али ово је била и стаза здравља.
Прије поласка окуписмо се за неизбјежно заједничко фотографисање. Пуни утисака, настављамо даље, према манастиру Давидовици.