Јер где су два или три сабрана у Име моје, онде сам и Ја међу њима (Мт. 18.19-20).
Тог дана у јутарњим часовима, након литургије, сви су пред Храмом Светог Василија у Никшићу опазили велику групу људи. Младих људи. Насмијаних, радосних, безазлених.
Није важан број већ је лијепо знати ко је са нама ишао. То остављамо читаоцу да закључи крстарећи кроз причу о нашој авантури. Јаков, Горан, Бошко, Ранко, Жана, Ивана, Ивана и Ивана, Милена, Тања, Василије, Милош, Андријана, Невена, Катарина, Јован, Јово, наш најмлађи, али највећи међу нама дјечак Страхиња и нас двојица.
„Јечам жњела Косовка дјевојка“ била је пјесма, која се неколико пута пјевала и чији стихови прате наша бројна поклоничка путовања. Неко ко не зна ову пјесму, истог дана, стаза радости га инспирише да је пјева и да је схвати. Стихови ове пјесме и многих других пратили су све наше кораке. Једногласно смо пјевали свима познату пјесму – „Ми смо деца неба Оца небеског“. Додати дио пјесми Јечам жњела је пратио наш улаз у манастирско двориште – „…И до нашег доброг игумана, и до нашег, мајчице, доброг игумана“.
Чекали смо игумана Арсенија да нам отвори врата светиње и да се поклонимо моштима апостола Луке. Односно, његовом нетрулежном стопалу. Међутим, то није било једино што нас је одушевило. Када је игуман отворио врата, свуд по порти се ширио миомирис моштију светог Риста Косијеревског. Један од наших светитеља, мученички пострадалих, од братске руке. Такав мирис још никад нијесмо осјетили, а и мирис није једино што се осјетило. Осјетио се мир и благодат. Ту поред моштију је стајао отац Арсеније, причао о светињи, причао о свештеномученику Ристу, о граховским страдалницима, и многа друга историјска знања наше цркве. Поред тога, он се све вријеме шалио. Радост је била у свима нама и свуда око нас.
– Свештеник Ристо Јарамаз Косијеревски, пострадао је 1942. љ.г од комуниста. У периоду кад је читава наша митрополија прошла голготу. Преко 80 убијених свештеника, заједно са митрополитом Јоаникијем Липовцем. Колико је помрачен ум који је убио толико своје браће, свештених лица, сматравши их за окупаторе. – Говорио је тихо добри наш игуман.
У међувремену, постављали смо питања, он је стрпљиво одговарао. Маринко је упитао – Да ли је истина да су у овом манастиру биле мошти светог Арсенија Сремца? – а игуман је искористио прилику да се нашали и рекао – Окле’ ја знам? – Сви су се дуго смијали, а онда нам је и о тим подацима неуморно причао.
Послије послужења у гостопримници манастира, пјесмом смо ишли до Црвене стијене и Билећког језера – ко је читао наше приче схватиће кад поменемо то да смо ишли Драгутиновом пречицом.
