,,Косово и Метохија нису географија…“ Ми смо се одиста увјерили у ове смјеле ријечи. Ријечи које су објасниле љубав према овој светој Земљи. Љубав коју нам је уливао митрополит Амфилохије, својим ријечима и својим примјером.
Дан поласка се већ скоро мјесец дана планирао, а до последњег минута били смо у неизвијесности да ли ћемо ићи или не. Чак и кад смо прешли границу нијесмо знали да ли смо заиста ту, да ли смо заиста то заслужили? Исправка, заслужили нијесмо, милост Божија нас је удостојила. Андријана, Ивана и нас двојица смо са петка на суботу имали непреспавану ноћ проведену у вожњи. Нас је чекала сестра Митра у Косовској Митровици, гдје смо стигли у раним јутарњим часовима. Пред спомеником Цара Лазара дугоочекивани загрљај са нашом сестром побиједио је поспаност и кријепио за даљи пут.
Према манастиру Дечани зелене равнице су додиривале небо, вукле наше погледе у недоглед. Одушевљњима није било краја. Светињу коју подиже свети Краљ Стефан Дечански чувала је војска, КФОР. До 9 сати није био дозвољен улаз, литургија почиње у 7. Кад смо дошли до капије манастира видјели смо оца Петра који се спремао за пут према другој светињи. Он је војсци рекао да нас пусти, а само је минут дијелио то да нас отац Петар не види.
Самом Божијом милошћу, јутро смо провели слушајући појање дечанских монаха. Посебан начин служења, пјевања, љуљања лустера и много тога било је ново за нас. Срце је било све испуњеније, а то се испољило писањем поруке у великој књизи поклоника у којој они кроз пар реченица описују доживљај светиње. Наше скромно описивање: ,,Слуге Божије – Митра, Андријана, Ивана, Драгутин и Маринко дојездише, мајчице, до славних Дечана. Све у славу Бога великога и Часнога Крста Христовога. 26. 06. 2021. љ.г.“
– Фреске у храму рађене су на посебан начин, на скуп начин. Један килограм плаве византијске боје коштао је исто колико 1кг злата. У поду храма на мјесту гдје свештеник стоји и чита молитве постављени су комади злата, које је несрећна војска вадила и носила. Остала је још по нека плочица злата, а главно је да схватимо разлог због чега је оно било у поду, а не негдје на трону и иконостасу – свети Краљ је хтио да докаже малу вриједност злата, да оно ништа не значи у поређењу са душом, оно треба да се гази. – Врло учен и добар црквењак нам је описивао све појединости. Отац Данило нам је отворио ћивот светог Стефана Дечанског, дивили смо се пред нетрулежном светињом. Дивили пред његовим светим примјером, какав треба да буде и ко је прави Србин!
Примљени смо са великом љубављу у манастирској гостопримници, ручали њихову преукусну храну и планирали наставак стазе. Отац Данило је предложио да одморимо пар сати у конаку, па да наставимо даље.
Немогуће постајало је могуће, Бог је везао нашу стазу најљепшим влакнима Његове љубави. Ишли смо према Пећкој Патријаршији укријепљени и снажнији него икад. Вјера је испунила плућа, а тек у осталим дјеловима приче препознаће наш читаоц Јеванђелске ријечи: Опет вам заиста кажем: Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима. (МТ. 19-20.)
