„Ви идите ја нећу“ – ријечи су многих храбрих Срба који сачуваше вјеру у времену страдања. Ово су ријечи Великомученика Косовског Лазара, његов завјет и његова клетва. Тим ријечима је сачувана Божија творевина којој нас даље наша стаза радости води. Колијевка Српске Православне Цркве – Пећка Патријаршија.
На њеном улазу била је полиција, која нас је упозорила да се манастирска капија затвара у 18:00 ч и да од тог тренутка нико не може ни ући ни изаћи. Имали смо довољно времена за предах у овој светињи. Oнда смо ушли, хватали ваздух и благодат ове светиње.
Дивили смо се каменом прилазу, трудили се да што више сачувамо у свом срцу, да срцем снимимо сваки камен. Душа је боље од било ког апарата упамтила тренутак проласка поред велике манастирске ограде и пролисталог дрвећа. Храм је био обасјан духовношћу, а граница мира се није могла ухватити. Из светих олтара наша срца је миловала бескрајна топлота благодати. Мошти светих српских архиепископа красиле су ову небеску творевину. Поклоници су сви редом утврђивали своју вјеру гледајући свете ћивоте, свете цркве и грађевине још од времена нашег другог архиепископа – светог Арсенија, наследника светог Саве.
Ми смо питали сестре монахиње да ли можемо да преноћимо у порти манастира, то нам је најсигурније. Имали смо и своје вреће за спавање. Међутим, полиција би правила проблем, а Господ је за нас имао нешто још љепше – управо оно што смо сматрали немогућим.
У међувремену, на манастирској клупи сједјела је старија монахиња. Била је то игуманија Харитина о чијој смо храбрости и подвигу много слушали. Сједјела је да узме предах. Испуњена вјером и неком “благом оштрином“. Благословила нас је и није дуго сједјела са нама, а нас је највише одушевио њен труд и смирење при одрађивању послова. Иако је већ у годинама, њу је носио дух младости – заливала је цвијеће, прала посуђе са правом дјетињом лакоћом. Њу ништа друго није кријепило до чврста вјера у Бога којем је свој живот посветила.
Поклонили смо се пред гробовима страдалих Срба, пред гробом мати Февроније, која је позната по ријечима „Ви идите, ја нећу!“
Нагледани непоколебљиве вјере смо схватили да Бог од немогућег чини могуће. Напојени сигурности, без страха, без бриге гдје ћемо спавати кренули смо према вољеној светињи Зочишту.