17. Фебруар 2021. г. рано јутро, Сунце је топило мраз на асфалту и крововима аутомобила. Међу великим зградама, није могло да се види ни једно дрво, ни једна воћка. Само по неки увенули цвијет који је био усамљен и чекао сунчеву топлоту као вјерног друга. Људи су излазили на своје балконе – да испраћају Сунце на пут, и спремали се за послове. Ово свеколико називамо буђење. Тако, тако се и у нама пробудила жеља, да одморимо мисли и срце у природи. Пошли смо стазом радости до манастира Дајбабе.
Још неки дјелови природе оживљавали су град и побјеђивали монотони бетон. Морача је јако струјала својим током, и то је задржало наш поглед и мисао.
– Вода увијек нађе пут, кроз земљу, дрво, па и кроз камен. А гдје не може она заобиђе и опет нађе пут. – Опажао је Драгутин.
– Тако и живот, иде даље, упоредо са временом. Не смије да стане, а ми смо они који држе кормило на совом току. – Замишљен Маринко, расуђивао је и поредио ријеку са током живота и довео до тога да се она улива у непресушне воде.
„Чистоме срцу Бог се открива. Природа нам као жива књига стално казује о Богу.“ Говорио је преподобни Симеон Дајбабски. Овај дивни светитељ, поред тога што је био велики подвижник, био је пјесник и писац.
Ми смо се сваким кораком одмицали од града, а велике зграде, привидно, биле су све мање у даљини. Ишли смо право према брду иза којег је манастир. Закорачили смо стазом, коју су људи већ раније користили као пречицу да дођу до торња, та стаза је зарасла купином, али успјели смо.
Задихани, освртали смо се около, пратили све погледе и записивали срцем оно што данас преносимо овдје, у нашим причама. Могли смо видјети зграде, раднике, машине и много бетона. Док са друге стране, били смо на брду и примицали се чистој природи. Сретали смо људе, шетали су и одмицали се од градске буке, а њихова дјеца су била одушевљена сваком ситницом на овом видиковцу.
Нама је највише пријало то што смо овог пута, ишли својим путем, без оцртане стазе. Као увијек, пратила нас је пјесма и били смо неизмјерно срећни. Улазили у усјеке брда, ходали по камену, налазили камене позиде и међе.
Манастир Дајбабе је био са друге стране брда, причали смо о светом Симеону, а и о људима које смо у том манастиру упознали. Човјек ког смо упознали први пут, причао нам је о манастиру. Сједио је поред кивота, смирено се и тихо молио Богу, поздравио нас је и говорио нам о светињи. Баш ту поред кивота.
– Свети Симеон је био предавач у острошкој монашкој школи, гдје је и проводио своје дане монашког живота. Пастир Петко Ивезић (касније помоћник оца Симеона и са монашким именом Платон), је дошао у Острог и испричао своје виђење братији манастира. У књизи „Чистоме срцу Бог се открива“ је свети Симеон тачно описао ток тих догађаја. Послушао је Петка о свом виђењу у дајбабској гори и направио овај манастир. Све фреске које видите овдје радио је својом руком наш дајбабски светитељ. Подвизавао се, био писац и добротвор народа. Владика Николај га је назвао –светим монахом- и истакао га за примјер осталима.
Присјећали смо се свих његових ријечи и тако је пут лијепо протекао, дошли смо са задње стране манастира. Двориште уређено, са великим четинарским стаблима. Црквењак је отворио кивот да цјеливамо мошти светитеља и пустио нас да сједимо. Кад је отворио мошти по пећини (цркви) се раширио миомирис. Ту смо сједјели, и дивили се чуду.
Црква је укопана у брду, као пећина, али пећина у облику крста, што нас је додатно одушевљавало. Дуго смо размишљали како да опишемо, али од срца вам желимо да одете и сами опишете ово мјесто.
Нико се неће поколебати да брани светиње, а још ће мање бити потребе да уопште говоримо о одбрани ако их будемо чешће посјећивали. И одлазећи од њих ширили радост и мир свијету. Како нас и Јеванђеље учи да будемо свјетлост свијету и со земљи. Такав је био и наш свети Симеон Дајбабски.
„Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне.“
