Благодарни Богу на прелијепом дану у манастиру Ђурђеви Ступови смо пуни благодати дошли до манастира Морача. Такође, задужбина поменутих Немањића. У претходним причама смо већ помињали ову светињу и њену чврстину. Зато ћемо опет и са вама подијелити ону пјесму насталу тада.
(М)ојсије на камену твом пише,
(О)писује се тобом, тврдоћа вјере.
(Р)адост у теби, са Харлампијем дише,
(А) путник плодове неба у теби бере.
(Ч)овјек кад те види одмах ојача,
(А) светиња је ова, манастир Морача!
Разлог за поновно описивање посјете овој светињи је изражен у свој љепоти тог дивног септембарског дана, када смо устоличили нашег владику.
Добро смо упамтили ту слику, отац Василије хода са нама, а ми сви одушевљени том неуморношћу и тим надахнућем. Велики прилаз манастиру Морачи је одушевио све оне који су први пут били ту. Задивљено смо гледали храм посвећен мајци Божијој. Он је огријавао топлином вјере Немањићких владара, топлином вјере правих Срба. Свети Владика Николај је говорио да Србин без вјере није Србин. Чак је говорио: ,,Драги брате, не био ти луди човјек путовођа, нити Србин без вјере ортак!“
Нешто што прати наша путовања су пјесме, али и она безбројна питања која постављамо. Када питамо нешто свештеника, ми тада свједочимо нашу вјеру – вјеру у Духа Светога. Уздамо се да ће Он Господ наш, преко свештеника, рећи баш оно што треба Његовој пастви, Његовој дјеци. И ваистину то увијек тако бива. Тако је отац Василије увијек расположен и спреман да одговори и каже: „Шта знамо, знамо, шта не знамо, ми ћемо да питамо.“
– Како је много народа, а осјећате ли како је велики мир данас овдје? Упитао нас је насмијан и весео отац Василије. Сви смо то одмах опазили и са дивљењем почели да се окрећемо око себе.
Наједном, он је видио једног човјека и питао га
– Да ли сте ожењени?
– Јесам. – Одговори он.
– Јесте ли црквено вјенчани?
– Па нијесам црквено… – Одговори човјек.
– Заиста, лијепо би било да свом браку оснажите темеље. Да га учврстимо вјером. Ево, узмите биљку парадајз за примјер: Посадите парадајз, а не поставите притку, биљка ће да падне и да да само 2-3 плода. Ако поставите добру притку и биљку ослоните на њу, она ће дати свој пуни род. – И кроз смијех је то све растумачио. – Тако да, ако свој живот ослонимо на Бога он ће дати плода! Нека сте благословени и збогом.
Тако је, учећи њега, учио и нас. Пјесма се наставила, а ми огријани о топлину овог Божијег здања, Немањићког храма, вратили смо се пјесми и кренули према кући, са пуним срцем благодати.
Ако отворимо срце своје, да примимо благодат, да примимо Бога, то је као да отворимо торбу и пунимо је најљепшим воћем. А кад се торба наша довољно напуни, ми идемо са тим воћем и дијелимо свима. А благодат Божија нема свој крај, нема своју мјеру, већ је Бескрајна и Безмјерна и Пресвета. Тако да се сви ми Богом испунимо! У славу Оцу и Сину и Светоме Духу, светим Немањићима и свима светима у све вјекове. Амин.
