Минути до поласка воза, одбројавање, стигао је остатак дружине у последњем минуту. Овог пута, бројнији и због тога радоснији на путу до светиње. Андријана, Ивана, Славица, Срђан, Драгутин и Маринко. Сједамо у воз, насмијани, ужурбани, наша стаза радости креће, са шкрипом шина под вагоном.
Поглед се простирао по љепотама процвјетале околине, љепотама Будоша, Острога и Бјелопавлића. Све ово није могло да прође без шале у возу и неизбјежне рецитације поезије. На тренутак, сви у возу су гледали у нас, као да су се чудили тој необичној младости. Можда, заборављеној младости, а можда и инспиративној младости. Свима нам је био одраз радости на лицу.
– …Ех, кад се сјетим,
кад сам мали био,
шутирао сам лопту,
по дрвећу се крио… – Рецитовао је Драгутин своје пјесме и пружао другима да пробају. Ана је одлучно почела са рецитацијом, сви смо на тренутак застали и били одушевљени како су лијепи стихови, лијепо изрецитовани. Била је то једна од пјесми посвећених Богу. Маринко је одмах записивао, детаље, али убрзо, оставио папир и придружио се рецитовању. Све је остало упамћено срцем, уписано у срцу. Тешко је заборавити.
Изашли из воза, сачекало нас је топло и пријатно Сунце. У близини станице, упознали смо човјека, пјесника. Позивао нас је све да дођемо код њега у повратку.
Почело је пјешачење према манастиру. Поздрављали смо људе који су нас са радошћу гледали, ,,Ко је ова насмијана омладина са торбама и рукама пуним цвијећа?“
Зашли смо дубоко у шуму, Драгутиновом “пречицом“.
– Е, видим ја, близу смо, само још мало да прокрчимо ову шуму и да се попнемо на врх овог брда и нађемо пут. – Говорио је Срђан, смијао се и преузео бирање путање. Али ипак, она “пречица“ нас није изгубила тек тако, дошли смо до прелијепог извора.
-„Наћи ћемо пут или ћемо га сами направити“ – Охрабривао је Маринко, али Ивана се само насмијала јер је знала да ће то да потраје. Кроз смијех је прекоравала Драгутина што нас је повео “пречицом“.
Срђан је већ са великим трудом тражио пут, изгледало је да никад нећемо успјети. Андријана је показивала и помагала њему. Ивана и Славица су носиле воће које је брао Маринко.
– Коначно! – Сви су ускликнули. Чула су се манастираска звона у близини, прошли смо кроз бодљикаву траву и најзад стигли на равницу. Водили смо се звуком звона и дошли до манастирске стазе. Љековити извор је јако струјао из камена, пришли смо да се умијемо и узмемо воду за пиће која је одавно недостајала.
Дошли смо до манастирске капије и звонили да нам отворе. Дочекала нас је свјежина светиње, после свог пјешачења. Лијепа црква и двориште кријепили су наша тијела и душу. Одмарали смо самим посматрањем и тихом молитвом која се чула из цркве. Добре сестре монахиње су нас одмах прихватиле и отвориле ћивот да цјеливамо мошти светог Стефана Пиперског, слава му и милост. Велики светитељ, који мирсом својих моштију призива бројне вјернике. Некад се тај мирис може осјетити још на самој капији манастира.
Много тога се десило још, али то се једноставно и не може описати. Како би било да опет описујемо читав пут којим смо се враћали и то да нас је Драгутин опет повео “пречицом“. Али овог другог пута смо стварно мислили да нећемо изаћи из шуме. Али опет смо пронашли пут и сами га правили.
– „Ево Господа с војскама иде…“ – Чуло се тихо и радосно пјевање Иване.
На нашем путу срели смо људе који су нам убрали грожђе и испратили нас. Пронашли смо сто и клупе, право мјесто за ручак.
Већ је мирисао тамјан, сто је био сервиран.
– Откуд вама сад оволика опрема? – Кроз смијех је упитала Славица и почела да спрема сто.
– Све сте понијели. – Додала је Андријана.
– Баш све, ево као у ресторан’. Смијао се и одушевљен гледао Срђан.
Након слатког ручка упутили смо се према станици. Зауставили смо човјека који је возио трактор, понудио се да нас повезе. Ово је изгледало као добар доживљај. Брзо смо се нашли у тракторској приколици.
Он нас је повезао до човјека којем смо обећали да ћемо доћи. Благочестив човјек. Велика слика Његоша на зиду, а он и сам као пјесник говорио нам је своје стихове о Богу и Острогу. Маринко је такође почео са рецитацијом своје пјесме о светом Василију.
– „Од Пећке патријаршије,
Високих Дечана, Грачанице манастира,
до Стамболских Џамија.
И гдје год се који храм у свијету прави,
име светог Василија нека слави…“ – Из даха је рецитовао Маринко, своју дугу пјесму, знао је стихове напамет.
Овај добри човјек нас је послужио и играли смо се са његовим малим мачкама. Заборавили смо на воз и повратак, изморени, али срцем испуњени.
– Брзо, кренимо, воз само што није. – Позивала је Андријана када је погледала на сат.
Поздравили смо се и стигли на воз у последњи минут.
Још би могли о много чему да пишемо, али би било преопширно. Још се много тога десило и жао нам је што не можемо баш све да опишемо. Али нека би Бог дао да и читаоц ових прича схвати оно о чему говоримо и о чему смо говорили док буде ишао својим стазама радости.
Старозавјетска порука, Цара Давида, као у неким од претходних прича. ,,Ево дана којега створи Господ, обрадујмо се и узвеселимо се у њега!“
