Стазом радости до манастира Пива

      Велика је жеља да одемо до манастира Пива. Много тога лијепог смо чули о њему. Такође, имали смо план да идемо пјешке, али ипак овог пута аутом.

     Наше приче вам дјелимично показују колико су стазе радости лијепе, али ипак показују. Показују и нама, али неких пута једноставно сједимо, мислимо да радимо нешто паметно, а вријеме пролази. Када дође идеја да идемо у светињу појављују се препреке. Одмах помислимо како морамо на испит, посао, читање неких, у том тренутку, важних књига. И на крају се испостави да, нити спремамо испит, нити обављамо послове, нити читамо те важне књиге. Постајемо растројени, лијени и много тога нас мучи. Ни на крају памети нам није да одемо у неки манастир, да прочистимо начин живљења, да се смиримо и тако наставимо даље. Нека ово буде исповијест, кроз коју ће наши читаоци схватити како се зове то кад немамо времена, имамо обавезе, неће нико са нама и томе слично. То се зову искушења. Помолимо се Богу, смирено узмимо све што нам је потребно и кренимо на нови пут, стазом радости.

     Празник је, Успење пресвете Богородице, а и слава манастира у Пиви.

     Прелијепи предјели које нам Црна Гора пружа, посебно тај дио што је удаљен од града. Мирис чистоће, већ је крај августа, а тек сад видимо како је на планини лијепо и љети. Раније смо љети маштали само о мору. Наше море има много лијепе светиње, али сјеверни дио Црне Горе такође. Посјетивши Пиву, порасла је жеља да посјетимо и друге из тих предјела.

     Духовна музика и пјесма свих нас је испунила пут до манастира. Ишао је са нама брат Милош. Дјечак који је заволио светиње више од свега. Распјеван, насмијан, па какав би и био на стази радости?

     Брзо смо стигли, а и једва смо чекали да видимо манастир. Ту су већ били мјештани и сви који воде поријекло из Пиве. Сваке године буде много људи, много омладине, за славу манастира. Сваке године, зачује се пјесма и радост у планинама Црне Горе. Видјело се по лицима свих, још раном зором, да је ово за све, велики догађај.

     На видео снимку можемо погледати и дио атмосфере, и чути прелијепи звук никшићког хора.

     – Тешка су то била времена по нашу цркву, овај манастир је био потопљен. Понижен, од безбожних носиоца власти, али исто тако васкрснут. Пролазио је голготу и наш народ и наше светиње, као Христос. Али је после старадања дошло Васкрсење, па је овај манастир пренесен, руком пресвете Богородице, са мјеста гдје је био потопљен, на мјесто гдје је сада. – Говорио је владика Јоаникије, сви су са великом пажњном слушали Богом-надахнуту бесједу – Сваки камен је означен бројем, шифром, како је благочестиви народ желио да сачува светињу исту онакву каква је била. И Бог је тако хтио и пресвета Богородица. – Додао је он.

     Тако је и било, светиња је остала сачувана. Након литургије, хор из Никшића је пјевао дивне пјесме. Такође, додјелу награде пјеснику, од којег смо добили примјерак књиге са посветом. Упознали смо тог дана још књижевника, а они су на нама оставили пријатне утиске. Најљепше од свега је што смо  дјеци били занимљиви и она су кренула у игру са нама. То није могло да прође без слике.      Тешко је било нагорворити нас да кренемо кући, отишли смо до капеле светих пивских Мученика. Црква је била мала, необична, али много лијепа и зрачила је великом светошћу.

      Тако смо наставили свој пут стазом радости, укријепљени светињом. Пјевали смо путем, осјећали велику радост, одмах смо размишљали о идућем ходочашћу сјеверним предјелима. Још ћемо о томе писати у наредној причи.