13.08.2022. љ.Г, тај суботњи дан се ближио. Кише су натапале Црну Гору, па до последњег тренутка нијесмо знали да ли ћемо кренути или не, односно, на коју страну поћи? То суботње јутро када празнујемо Свету Мученицу Јулиту отпоче нам Литургијом у цркви Петра и Павла у Никшићу.
Позвао нас је отац Василије да чтецирамо, то јесте, да припомажемо у олтару током Литургије. Ово бјеше велики благослов за нас јер се ту одмах изгуби она колебљивост. И тако поче наша нова стаза радости, наше ново путешествије.
Овог пута стаза води према Херцег Новом, гдје нас чека неколицина наших браће и сестара којих се такође ужељесмо. Брат Ранко Весковић је већ припремио све за топао дочек, а овако лијепом угођају се нијесмо надали. Море је запљускивало бетонске плоче шеталишта, а ту близу воде видјесмо браћу Јована и Николу. Отворише се дуге приче о великим путовањима, која свима много недостају.
Облаци су се размакли, уступили мјесто Сунцу које је наговјештавало долазећи недељни Васкршњи дан. Онај дан у коме је сакупљен и из ког нам долази сав Небески и земаљски сјај.
Дјеца су јурила шеталиштем, а њихови родитељи су их губили из вида. Наше драге сестре, Даринка и Анђелија су радиле своје послове пуном паром. И заиста је тешко описати радост нашег сусрета, који отпоче питањем ,,Људи када ћемо сви заједно стазама радости?“ Оне су имале велику жељу да нас угосте, али најважније је било да се у оном недељном дану саберемо на Литургији у манастиру Савини.
Отуда ми настављамо стазу према старом граду и цркви Архангела Михаила, гдје присуствовасмо Вечерњој молитви. Сви у цркви су учествовали у пјевању молитви, псалама и тропара. Браћа богослови нам уступише прилику да отпјевамо тропар Светом Василију.
Неисказива је љепота послужења послије молитве. У парохијском дому одмах до цркве, чула се тиха пјесма Светог владике Николаја ,,Ево Господа с војскама иде“. Овдашњи парохијски свештеници Никола и Обрен, са својим парохијанима нас угостише. Отац Никола припреми вечеру, а дјевојчица Василиса донесе хлеб. Све у духу невјероватног и узвишеног.
Дјечак Гаврило, који је у цркви за вријеме вечерње спавао пред иконостасом, није скривао своју дјетињу радост и жељу за пажњом.
– Ова браћа наша Никшићани, што добро пјевају, посјећују светиње стазама радости и заиста шире праву радост. – Говорио је отац Никола
Поучисмо се духовним поукама од њих, а послије овако лијепог и изненадног угађаја кренусмо према манастиру. Већ је пао мрак, а на тргу, такође изненадно сретосмо сестру Александру са породицом. Она је наш асистент на факултету, а ово бјеше врло пријатан сусрет. Испратише нас на наставак стазе, а са дјецом која су се играла испред храма подијелисмо све слаткише јер већ од сјутра почиње Богородичин Пост.
Под огромним дрветом које расте у порти манастира нађосмо себи мјесто за одмор са погледом на море. Мјесец се стопио са својим ликом ,,летећи“ над пучином. У даљини на отвореном мору сијевале су муње, али у срцима нашим бјеше спокој. Како и не би изнад нас је била звјездана порфира, а спавали смо ту у наручју ове велике светиње.
Сан нас је одмах ухватио, а већ негдје у ситним сатима поче киша. Тражећи нови заклон, дођосмо до цркве Светог Саве на брду изнад манастира (XV вијек). Како је киша убрзо престала, вратисмо се на исто оно мјесто, испод дрвета. Пробудивши се, Сунце је својим зрацима обасјавало море и наговјештавало да је свануо нови дан. Празник Светих Мученика Макавеја.
– Помаже Бог оче!
– Бог вам помогао браћо, одакле нам долазите?
– Из Никшића, мало смо поранили.
– Нека, нека, таман је потребно да помогнете нешто.
– Одмах! – У глас рекосмо, а он нас одведе до цркве Успења Мајке Божије да отворимо високе прозоре. У међувремену дође и игуман Макарије који рече да отворимо и прозор у олтару.
– Помаже Бог, благословите.
– Бог благословио браћо! Ево вас Бог јутрос прве посла, па вас и западе ово послушање. И да знате, долази његова светост Патријарх…
– Зар није одложено за 28.08.2022. љ.Г? – Упита Драгутин.
– Ипак ће доћи. – Рекао је кроз осмјех.
Овако обрадовани, дочекујемо сестре Даринку и Анђелију, потом сви заједно посјећујемо гроб оца Јустина. Звона су одјекивала Јадраном, а утолико нам дође и вољени Патријарх. Црква се испуни народом, а понајвише дјецом.
,,Тјело Христово примите,
Источника Бесмертнаго кусите.
Кусите и видите јер је благ Господ. Алилуја, Алилуја, Алилуја!
Послије Литургије, Патријарх је благосиљао народ, а ми смо имали част да нам потпише акатист Светом Сави првом архиепископу српском. Поред тога направисмо слике за памћење ове незаборавне стазе.
Са дјецом у порти одиграсмо коло, а она отпјеваше пјесму ,,Весели се српски роде“ и ,,Ми смо деца Неба“.
Наше сестре нам направише сендвиче за пут и уз велико прижељкивање будућег сусрета нас испратише до брата Ранка. Брат Ранко нам такође пожели срећан пут уз наду да ћемо на стазама радости опет ићи заједно сви!
,,Велики си Господе и велика су дјела Твоја и нема те ријечи која је кадра да опише чудеса Твоја!“ Амин.