У претходној причи смо говорили о Пивским мученицима, а у овој ћемо поменути Превлачке мученике. Таква је сва наша вјера и наше опстајање – у мучеништву, у Голготи, уједно и у Васкрсењу. Зато се не смијемо чудити било каквим потешкоћама и сам је Господ рекао мене омрзну свијет прије вас. Примјерно да носимо своју муку, јер Он је изнио крст, а ми се тим Његовим Крстом данас спасавамо. Ми се данас спасавамо и тим Крстом којег су понијели Превлачки мученици. Насилно потровани монаси, чије свете мошти данас шире бесмртне мирисе спасења и тако свједоче истину Васкрсења Христовог.
За почетак Литургије су се чула јака звона. Због мноштва народа Литургија је служена напољу, а ми смо били одушевљени љепотом службе у природи. Окружени дрвећем, морем, народом и дјецом.
Нешто касније смо позвани на ручак, а послије ручка смо били са игуманом манастира Бенедиктом и монахом Максимом. Научили смо много тога о историјату овог манастира и тек полако схватали историјску важност ове светиње. Нијесмо посустајали у пјесмама, а смијешних анегдота има превише, да смо почели посебно о њима да пишемо.
Упутили смо се према Котору, на путу до комбија изашао је један старац, којег први пут видимо. Он је био монах са много дивног и пустињачког искуства. Зачуђени смо слушали његове чудесне приче, благосиљао нас је пун љубави и испраћао на пут.
У Котору се наша радост наставила, а о томе ћемо, пазећи на стрпљење читаоца, писати посебну причу.