Недеља, рано јутро, литургија у манастиру Бешка нас је укријепила и спремила за овај радостан дан. Имали смо велику жељу да мати да благослов да са оцем Николајем пређемо на друго острво, у манастир Морачник.
Будући да је мати видјела колика је наша жеља да идемо, одмах нас је спремила и пожељела срећу на путу до светиње. Брзи чамац и весело лице оца Николаја било је нешто што ћемо тешко икад заборавити. У овом тренутку, док пишемо, тако нас лијепо сјећање одведе право до чамца, а шаљиве приче оца Николаја нас опет насмију.
Отац Николај се увијек бави риболовом и воли да игра шах. Монах веселе нарави и пун је правог хумора. Стално се шалио, сваким тренутком је било смијеха. Такви су били и рибари са којима се познавао – Колико рече да има у кила у ову рибу? Oо, полако пребаци то, барка нам потону – Говорио је кроз смијех отац Николај за рибу која нема ни 2 кг. Али брзо се снашао поносан рибар и кроз исту шалу рекао – Има кила, како на чију барку. Ми смо остали без даха, а отац нам је даље причао о том малом човјеку и о томе зашто га зову “силни”. И тако је сваког момента било, шале, а и понека животна лекција се учила.
Он нас није учио пуно ријечима, али ми смо много научили када смо га упознали и посматрајући га са стране. Његово срце, његова нарав, све нас је дивило. Толико радости у једном дану не носи ни најплаћенији рођендан, свадба, или било шта што новац нуди. Овакву радост нуди нам светиња, нуди нам наше срце, Васкрсење Христово. Радост је одлика наше вјере, срећни смо јер смо спознали Бога и схватили смо нешто веома важно, а Достојевски то сасвим једноставно и лијепо пише: „Без Христа одједном постаје све одвратно и грешно. Покажите ми нешто боље од Христа.“.
Тих дана, у манастиру Морачник је био наш брат у Христу Ристо. Наизглед просјечан момак, првог дана мислили смо да је он само неки плаћен радник који је ту. Упознали смо га у Бешкој, врло млад је постао искушеник уједно и настојатељ манастира који је био далеко од града. Сам је искушеништво проводио, подвизавајући се и угодивши Господу још са 17. или 18. година. Имао је важну потребу да се на неколике године врати у град, али није заборавио све што му је Бог давао у данима искушеништва. Сад је на острву Топхани, такође сам, обнавља светињу. Са пуно љубави то ради. Могло се то запазити на његовом лицу кад је једног дана, док смо сједјели испред цркве, он добио благослов од преосвећеног митрополита за то.
Очекивајући од њега свјетовно понашање момка, изненадили смо се. Он је био једноставан и необично смирен. На све наше шале је одговарао благим осмијехом. Причао је о светињама, риболову, о искуствима свог искушеништва, то нас је посебно дивило. Причајући о томе, он је причао о великој љубави. Иако не директно, љубав, коју један млад момак осјећа према Богу, и због ње се ослобађа свега свјетовног, таква љубав је велика, и имала је шта да нам каже.
Описивање природе и светиња је најбитнији елемент наших прича. Уједно и најтежи дио код нашег писања. Али нека би Бог дао да то што боље радимо, како би читаоци што боље видјели такву природу, такве светиње.
На колико страна може да се испише опис природно насталаог Скадарског језера? Много острва на њему, светиња на тим острвима, и свих оних планина около? Тешко и читавом књигом. Сад већ једном да крене тај опис, иако је још од прве реченице овог дијела почео.
Барка је правила таласе који су се ширили около и одвлачили наше погледе. Поздрављали смо рибаре, који су уживали гледајући пространство плаве боје којом су се у далекој тачки, спајали вода и небо. Одмицајући се од Бешке брат Ристо нам је показао друго острво. Острво птица. Било је веома страшно прићи том острву. То је било само намијењено птицама које су ловиле рибу. Биле су велике и било их је много. Кад смо то острво прошли, отац Николај је чекао прави тренутак да нам покаже цркву на планини Румији.
Додиривала је небо. Ето такав је поглед био са барке према њој. Нажалост нијесмо успјели да направимо ту слику. Слике које правимо ипак не могу да опишу оно што је било у нама док смо кроз све то пролазили. Нека ово последње буде нескривен позив на доживљај правих вриједности.
Када смо дошли на острво, одушевљени смо били корњачама које су са свих страна излазиле пред нас. Никад их више нијесмо видјели на једном мјесту. Острво корњача, такав је био наш дојам истог тренутка.
Манастир Морачник. Велико острво, прелијепа црква. Све је било изграђено од лијепо оклесаног камена који је старао и био све љепши. Чврсто је био изграђен овај манастир, један дио је зидао отац Николај, а претходник овог подвижника се такође звао Николај.
Оно што ћемо највише памтити јесте благодат овог мјеста. А посебно је било што смо се осјећали као код куће – Ставите момци, нешто да једемо – такав је био отац Николај. Он је већ седамнаест година сам у Морачнику.
Ближила се ноћ, дан је пролазио брзо јер није било краја одушевљењима. Брат Ристо нам је дао упутства за чамац. Иако нијесмо имали пуно искуства, врло радо смо пристали да идемо сами. Још смо у дјетинству били такви. Весели, распјевани ишли смо према Бешкој. Полако, да би наш пут трајао што дуже, уз такво уживање обојица смо научили да управљамо чамцем.
Све тако добро памтимо као да се сада дешава. И сад се сјетимо величанственог тренукта када се читала молитва после нашег слатког ручка. Све Господ уређује само кад смо марљиви и жељни његове светости. „Ко жели да Га види, Он му даје довољно свјетлости, а ко не жели, Он му даје довољно таме.“ Рекао је Блез Паскал.
Учи нас свето Јеванђеље: „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; и који куца, отвориће му се.“ Сваки наш корак према светињи је куцање, а благодат коју том приликом осјетимо, јесу одзиви Господњи. Стазе радости, стазе којима смо кренули, напајају нас живом водом. На сваком кораку можемо наћи изворе. Идемо стазом радости, скупљамо живу воду, дијелимо је. А када је дијелимо, ми је још више добијамо.
Непресушни су у Богу извори мира, радости и љубави. Непресушан је извор Свете Тројице, Оца Сина и Светога Духа.
