Настављамо незаборавно ходочашће, од манастира Бијела до Подмалинксог. Нијесу много удаљени један од другог. Навели смо да је Подмалинско женски манастир, чудесна светиња.
Киша је квасила стијене и улице, на први поглед дан је био тмуран и тужан, али нама сигурно дан који нећемо заборавити. По много лијепом ћемо га памтити.
Пјесма Богородици је освештавала сваки корак на нашој стази. Нијесмо неко ко има добар глас за пјевање, али заиста срца се узбуде и јако лијепо звучи кад почнемо са ријечима „Достојно јест јако воистину, блажити Тја Богородицу.“ То није од нашег гласа, то је од милостивих додира Божијих.
Још од овог мјеста, скретнице, осјећала се светост светиње којој прилазимо. Паркирали смо ауто, што се испоставила добра идеја, иако нас је у наставку квасила ситна киша. Разбистриле су се мисли крв је прострујала, свјежим ваздухом и шетњом.
У нашим мислима је остала необрисана слика прилаза овом манастиру. Није било никог, црква је била отворена. Мирис тамјана, или моштију, или Божијег блаженства и мира, можда и све то заједно у једном. И то у овој цркви, у овој Светињи.
Стајали смо поред моштију, биле су у ћивоту, честице моштију седамдесет Руских светитеља, што је чудесно за нас. Наша света братска земља Русија. Поред тога, мошти других светитеља, које нам је показала игуманија манастира, Катарина. О њој ћемо детаљније, јер је оставила на нама упечатљив утисак. Није никог било, али Андријана је имала слободу да оде и позвони у конаке манастира. Она је већ овдје долазила, наш водич, како смо је у првом дијелу означили.
Поред свих реликвија, нашао се камен са Мојсијеве горе Синај. Гдје год се преломи камен, на њему се оцртава негорива купина, којом се Бог јавио Мојсију.
Сестра Магдалина нас је позвала у конак, како би се почастили. Обрадовани позивом, пошли смо.
– Изволите – рекла је монахиња Магдалина, пружајучи слаткише.
– Је ли посно? – питао је Маринко
– У да…извините… – Збунила се сестра Магдалина и покушала да се исправи, како се ми не би увриједили, или томе слично. – Па који је данас дан? – Упитала је брзоплето, а сјетила се да и она пости и да је сриједа. И неколико пута се извињавала, али по свему се могло видјети, колико је добра њена душа.
– Помаже Бог, дјецо драга! – Громогласно је рекла мати Катарина. Сви смо је угледали са одушевљњем, тај осмијех и поглед не можемо заборавити, ту енергију. Загрлила нас је и помиловала као своју дјецу.
– Бог помогао, благословите! – Казао је Драгутин, био је најближи.
Затим смо кренули сви, на вечерњу службу, и тада нам је игуманија показивала и говорила о моштима и светињи.
Наставили смо са причом после вечерње молитве и вратили се у конак.
Добили смо часопис манастира Подмалинско који је изашао у част четрдесет година монаштва мати Катарине. Она је нама причала о Косову, тамо је била у оним тешким временима.
– Можете ли нам рећи нешто о светом мученику Харинтону? -Упитали смо.
– Наравно, сад се сјећам тог дана. – Разговјетно је говорила, а ми смо са великом пажњом слушали. – Монах Мирон је имао ауто којим је отац Харинтон кренуо да обави послушање и донесе храну. Сусрели су га и извукли из кола, мучили и убили. Сви смо се склонили у епархији, много људи на малом мејсту, тишина је владала, било је страшно. Још кад смо сазнали да је нестао отац Харинтон било је још страшније. Причу о њему нам је испричао човјек, новинар који је све то видио. Сви смо били ужаснути и тужни кад смо сазнали шта је тачно било и кад се пронашло његово намучено тијело. – Говорила је она, а ми смо све доживјели као да смо били са њима на Косову.
Говорила нам је занимљиве приче из манастира, били смо одушевљени, на тренутак смо се смијали, на тренутак, били озбиљни. Много тога смо научили, посебно о нашем Косову.
Испратили су нас на пут, пожељели срећу, благосиљали нас. Све је ово нама пружило укрепљење за нове стазе, као и увијек. Суштинску поуку приче ће извући онај, који не чека да се све звијезде поклопе, већ одмах креће на стазу радости, живота. Лијепо је завршити реченицом из псалама Давидових: „Хвалим те, Господе, из свега срца свога, казујем сва чудеса Твоја.“
