„Три године од почетка заједничког уграђивања срца у српске Православне светиње“
Онако како започех наслов овог текста, управо на тај начин свако од нас би истински и одговорио на питање, шта су за ове три године стазе радости биле за њега.
Често смо у прилици да чујемо приче и коментаре: „Ма ја могу и да се молим од куће, ма могу да идем на Литургију у цркву у мом насељу / граду, иста се Литургија служи свуд.“
Да, сагласна сам да се иста Литургија служи свуд и да је свакако добро да се молимо и од куће или од било којег мјеста на ком се у том тренутку налазимо. Али, једном је лијепо објаснио наш брат Јаков из Стаза Радости при поласку нашег заједничког путовања Стазама Радости у Херцеговину: „Ја могу увијек да одем до Требиња, да самостално посјетим, Тврдош, Грачаницу и све манастире, који су планирани у овом заједничком путовању, али има нешто и у том аутобусу, то јест, људима из Стаза Радости који се налазе у њему.“ То је примјер огромне Божије промисли, спојити на једном мјесту толико људи, међу којима влада огромна заједничка радост и широк осмијех, према којем смо сви препознатљиви, јер као што пчела скупља мед летећи са цвијета на цвијет, баш тако и ми међусобно учећи једни од других, примали смо од свакога понешто: љубав, радост, ведрину. И не само то, већ и стварали радне навике и научили најважнију лекцију, кроз неке заједничке радне акције, које су опет организовале Стазе Радости. Ово не пишем ради похвале било кога, већ да би нам остало за примјер и сјећање.
Радне акције које нијесу биле материјалног карактера, већ само неки наш допринос, ма какав био, научиле су нас колико је све материјално пролазно, а колико све оно што радимо безусловно и срцем и гдје је присутна бар једна кап зноја, схватамо тек касније колико су плодови свега тога слатки. Било би много тога још што би се могло рећи, а и сигурно много онога што би требало да се допуни и што не бих могла ваљано да опишем. Ја бих се још једном захвалила свима онима са којима сам заједно ходила у посјету српским светињама, а наравно и грчким које не смијемо заборавити. Захвалила бих се и онима који су покренули све ово, фотографисали, писали и потрудили се да нам ово остане као примјер и наредним генерацијама шта је то радост, пријатељство и љубав. Посебно у времену гдје омладину медији и све оно што нам је пласирано, вуку далеко од Цркве, у ноћне клубове и онај живот у којем ни они сами не виде никакав смисао, ни радост, само зато што је пласиран као „модеран“.
Ова омладина, сигурна сам, остаће примјер многим генерацијама, јер осмијех на сликама сваког од њих, обасјаће и ону душу, коју је овај „модеран свијет“ почео да помрачује.