,,У дубинама срца“
Маринко Јовановић
Вјероватно је данас петак, или неки други празник. О да, рано сам кренуо да вам говорим у својој повијести да је празник сваки дан у којем смо на површини океана. О тим данима које не би сврстали у празнике, нико и не говори. Тек по некад, кад је ручак у мензи само остатак од капетана и његовог “комфорни“ друштва на броду.
Можда је исјецкано моје прво излагање, али то је вјероватно од мало сна. Иначе, у близини моје кабине налазе се радионице. Имао сам пуних 8 сати одмора, што би било добро да радници једном науче да моја соба није радионца и мјесто за алат. Квака је често масна, а врата сам приковао даском, јер су већ три пута улазили да оставе клијешта и кључеве. Сигурно бих боље прошао да је мој кревет у радионци. Макар бих знао зашто лупају.
Вечерас је неки чудан вјетар ударио по пучини, а магла нас је спојила са небом. Компас је неко коме једино могу да вјерујем, од цијелог мог друштва на броду. Ако ову скаламерију из доба комунизма уопште можемо назвати бродом. Него, таква је прва година сваком, а ја знам друга којег су другог пута вратили кући у другом мјесецу пловидбе, а његов брод је отишао на резање. Његови родитељи су таман мислили да је постанарство за њих прошлост. На њихову тугу, а на његову срећу што се уопште вратио, морали су да скупе паре и врате га назад првим летом. Надам се да ћу бити оне среће која са овом нема везе. Ако морепловац има право да говори о срећи. Све вријеме желим да кажем да ме жеља одвукла за мојом кућом и трешњом, која се сад вјероватно и осушила. Толико сам о њој мислио, да је кад сам легао, куршум у грудима почео да ме боли. Наравно, није то био никакав куршум или метак, него ме последњих дана вуче одвратна жеља за поезијом. Те мисли су се као метак зариле у дубинама мог срца, да је срце пукло и да сад сваки човјек што је у њему био мора ићи својој кући. Слично се десило са бродом мог друга. Готово да други дан нијесам јео, оне књиге под иконом светог Николе су већ биле готов тањир за прашину. Дрхтавом руком сам пет дана састављао писмо својој вољеној, и ево други дан не једем јер не могу да се сјетим њеног имена. Тужно, зар не?
Откуд да кренем, да вратим све изнова? Да ли постоји цијена којом се плаћа она утихнула срећа у мојим грудима? Сузама на јастуку можда? О не, мој је већ много пута био натопљен. Мучно је кад човјек схвати да на савјест не мисли и кад се рутински лоше опходи према свом срцу. Према оном што је у дубини њега. Ипак… Затресла су се врата од собе… овог пута то нијесу били радници..
Други потрес је оборио све са стола, икона светог Николе на зиду се љуљала. Није ме било страх, не знам зашто, али као да сам имао довољно времена да размишљам о свему. Сви су трчали, аларми су били упаљени, а ја сам пао са столице и остао да лежим на поду. Крв је потекла на потиљку, из носа такође. Књига је пала и ударила ме у нос. Књига која је била моја утјеха у најтежим тренуцима. Ђедов Охридски пролог, тешка књига, али овог пута сам ријешио да је сву прочитам. Свијетло је треперило, лежећи сам отворио као увијек насумично и читао житије 17. Децембар преподобни Пајсије и Авакум.
Лежао сам на поду и одједном осјетио топлину у грудима и ону сигурност коју сам имао млад читајући ову књигу. Овог пута у другачијим условима, али неизмјерно срећан јер сам схватио цијену моје радости, мог испуњења. Није цијена била крвав нос, или то што лежим на поду. Цијена је била што се сјетих своје ништавности и дођох на нулту тачку свога бића. Топио сам се у дубини срца, али вода која ме гушила, била је слатка, био сам је жедан. Ако икад преживим ово, ако не будем овог часа са друге стране океана од оне коју смо називали празником, сјетићу се овог тренутка. А томе сад нећу да придајем пажњу, а своју повијест завршавам одговором светог Авакума на мајкину савјет да прими ислам.
„Мајко моја на млијеку ти хвала,
Ал не хвала на савјету твоме…“