Како објаснити појаву вечитог враћања традицији и које су основне значајке ововременог враћања традицији?
Све зависи шта се подразумева под „традицијом“. Ако је традиција – ми у српском кажемо живо предање – континуирани живи живот, памћење, лични и национални индетитет, како код нас православних Срба, Грка, Руса, као што је то на свој начин и код Јевреја, онда и нема „враћања“ традицији, јер нема ни прекида. Има само континуитета, са извесном променом у интезитету.
Православље је управо и познато у хришћанском свету по својој традиционалности, а то значи по непрекинутом континуитету од апостолских времена раног Хришћанства па до данас. Што данас оживљава, то бива видљивије, опипљивије, друштвено присутније, нарочито у Русији и код нас, а то је само доказ виталности Предања, као предавања и живог усвајања Истине као живота у Цркви Православној, која је богочовечанско Тело Христово, које стално оживљава и надахњује Дух Свети Утешитељ. И да додам, у одговор на постављено питање: главна значајка ововременог враћања традицији код нас је – литургичност и црквеност. Наиме, наши верници, а међу њима и велики број младих, новокрштених, враћају се потпуније себи, својој вери, своме народу, својој Цркви, управо кроз укључивање у саму Литургију, која и јесте најтрајнија и најпостојанија традиција у Источном Хришћанству.
